JEZGRO NEIZRECIVOG: Navršava se 100 godina od rođenja nobelovca Žozea Saramaga

I pobunili. Zato mi je i teško da prihvatim kako kanibalistički sistem, kao što je kapitalizam, pogotovo u svojoj neoliberalnoj verziji, ne izaziva generalni revolt. Kapitalizam nas je sve unificirao, svi smo postali isti. Kapitalizam nas je sveo na mašine. Neki su to radili i u komunizmu - na okrutan, okrutan način. Ali, kapitalizam je mnogo gori.

Govorio je ovako nobelovac Žoze Saramago (1922-2010), čija će stogodišnjica rođenja biti obeležena na različite načine širom sveta. Večiti borac protiv nepravde, loših sistema (o kojima je pisao) i zlih ljudi, rođen je 16. novembra u siromašnoj porodici u portugalskom selu Azinjaga. Kada je imao dve godine, njegova porodica se preselila u Lisabon. Bio je dobar đak, ali roditelji nisu imali dovoljno novca da ga školuju. Životni put mu je bio trnovit. Posle mature radio je kao mehaničar, bravar, a tek kasnije kao novinar i urednik. Dugo godina je bio prevodilac, samo kako bi zaradio platu. Bio je član Komunističke partije Portugalije, nije verovao u crkvu, čak je oštro kritikovao. Kritičar evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, protivnik NATO bombardovanja SR Jugoslavije, do kraja života ostao je ateista. Vlast ga je stalno optuživala za kontroverzna mišljenja, a zbog osude crkve, sa mladom suprugom Pilar del Rio se odselio na Kanarska ostrva.

- Čitaocima koje zanima Saramagova biografija, više ili podjednako kao i njegovo delo, sam pisac je omogućio da ga upoznaju ne samo kao umetnika nego i kao čoveka - kaže prevodilac i pesnikinja Jasmina Nešković, koja je sa portugalskog prevela brojna Saramagova dela. - Nije se nikad libio da govori o sebi, svom poreklu, obrazovanju, usponima i padovima. Napisao je nekoliko autobiografija, sećanja na detinjstvo sabrana u knjigu "Male uspomene", a najviše je sebe otkrio u dnevnicima, koje je gotovo svakodnevno vodio poslednjih petnaestak godina. Iz njih saznajemo o njegovoj svakodnevici, navikama, afinitetima, putovanjima, susretima. Bio je vrlo otvoren i druželjubiv i negovao prijateljstva s piscima, istomišljenicima, prevodiocima, poštovaocima širom sveta. O tome svedoči i dokumentarni film "Žoze i Pilar", snimljen na kanarskom ostrvu Lanzarote. Međutim, kao što je negde zapisao, u svakom od nas postoji "jedno jezgro neizrecivog" koje čini suštinu našeg bića. A to je tajna koju nikome ne možemo otkriti, jer je često ni sami ne poznajemo.

Saramago je bio veoma plodan pisac. Voleo je Kafku, Borhesa, Pesou, politiku i ljudsku pamet. Napisao je 18 romana, pet dramskih komada, tri zbirke pesama i tri zbirke pripovedaka, kao i jedan obimni putopis o Porutgalliji, nekoliko hronika, knjigu za decu i memoare. Od prvog romana "Zemlja greha" (1947) prošlo je 20 godina da bi se potpuno posvetio književnosti.

- Želeći sebi da približi neke pisce za koje je znao samo po čuvenju, a nisu bili dostupni na portugalskom, Saramago, koji je još kao dečak naučio francuski, godinama se bavio prevođenjem - kaže Nešković. - Autore je verovatno birao po srodnosti, a među njima su, pored Remarkovog romana "Iskra života", trilogija nemačkog pisca Hansa Helmuta Kirsta, Bodler, Žak Rumen, Mopasan, Kolet... Dok se bavio prevođenjem, Saramago još nije bio napisao svoje prve velike romane, a sigurno nije ni slutio da će njegovo delo biti prevedeno na četrdesetak jezika i steći milionsku porodicu čitalaca širom sveta.

Saramagova dela - "Godina smrti Rikarda Reiša", "Istorija opsade Lisabona", "Slepilo", "Sedam Sunaca i Sedam Luna" su planetarno poznata. Njegov roman "Jevanđelje po Isusu Hristu" izazvao je katoličku crkvu i konzervativne desničarske delove u Portugaliji, koji su kritikovali knjigu kao antireligioznu. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1998. godine. Portugalci navodno nisu bili oduševljeni svojim jedinim nobelovcem: smatrali su ga čovekom tvrdih, rigidnih političkih uverenja, koji se nikad ne smeje, kome bi možda i oprostili poziciju ateiste i komuniste da se suzdržao od komentara kako bi Španija i Portugalija trebalo da se ujedine. Portugalija i pisac službeno su se pomirili tek 2008. kad je dopustio da se u Lisabonu, u nekadašnjoj rezidenciji kraljeva, postavi izložba kojom su hronološki obuhvaćene sve etape njegovog života. U Lisabonu danas postoji fondacija koja nosi njegovo ime.

- Ovaj, danas svakako najveći romanopisac portugalskog jezika, bez prethodnika i sledbenika, stvorio je grandiozno delo koje se izdvaja ne samo po sveobuhvatnosti tema i ideja, po preispitivanju nacionalne prošlosti i istorije čovečanstva, već i po osobenom stilu, jezičkom bogatstvu, preobilju metafora, asocijacija i alegorijskih predstava o svetu - ističe Neškovićeva. - Gusto tkanje njegove proze, sazdano od mnoštva isprepletanih niti, nalik je na ćilim raskošne lepote i kolorita, pred čijom lepotom ostajemo u prvi mah opsenjeni i nemi. Ali prevodilac ne može i ne sme, kao ostali čitaoci, samo da se divi i uživa u lepoti tog čarobnog ćilima. Mora da se "razabere u pletivu", da otkrije kako i od čega je sazdano to tkanje. Zato strpljivo i pažljivo treba najpre da opara ćilim, a da ne izgubi nijednu potku, nijedan končić, a zatim, na razboju drugog jezika, da izatka novi, a isti, ili barem što je moguće sličniji. Nije lako, ali je dostižno, i vredi truda.

Jedina knjiga za decu

"Najveći cvet na svetu" je jedina knjiga za decu koju je napisao Saramago. Priču o dečaku, koji je s mnogo pažnje i ljubavi odnegovao najveći cvet na svetu, kod nas je, nedavno, objavio "Kreativni centar". To je priča o otkrivanju sveta i dečjem senzibilitetu: dečak istražuje nepoznate zemlje, čak i samo brda i šume iza dvorišta svoje kuće, postajući svestan važnosti svoje akcije spašavajući suvi cvet. Po ovoj knjizi snimljen je animirani film, u režiji Huana Pabla Ečeverija, koji je imao veliki uspeh na festivalima širom sveta, a priču pripoveda lično Saramago.

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI