POZORIŠNA KRITIKA: Odvojen od sopstvene prljavštine
U MUDROJ akciji Ateljea 212 da promoviše i podrži mlade umetnike susreli smo se ne samo sa dramskim aktivizmom Sare Rul (u prevodu Ivane Đurić Paunović), u "Čistoj kući", nego i sa preciznom, promišljenom, pročišćenom i scenski krajnje sažetom režijom Andree Pjević , koja je čitavu predstavu šematizovala koreografisanim mizanscenom koji razbija živost baletske solistkinje Tamare Pjević.
Novosti
Između sterilnosti i neživota Lejn, koju Radmila Tomović predstavlja kao stisnutu, uzdržanu profesionalku, uglavnom svodeći njeno ispoljavanje na mehaničnost i rutinu (dok je ne napusti muž), neurotičnosti Virdžinije, u kojoj Hana Selimović nalazi izvornu borbenost, ogoljujući njene duboke potrebe za povezivanjem i ljubavlju, koje "odaje" u odnosu prema (bivšem) zetu Čarlsu, sve do logoreje (na portugalskom i srpskom) služavke Matilde, lika koji daje odličnu mogućnost mladoj Nataliji Stepanović da se razmahne, kako u govornoj, tako i u prostudiranoj, takođe rediteljski koreografisanoj fizičkoj radnji, smešten je angažman rediteljke, izvesna ideja zatrpanosti, suvišnosti, složenosti položaja nove žene u kapitalističkom svetu, zarad urođene potrebe da se opravda, objasni i odbrani zbog svoje eventualne ambicije da se od svoje patrijarhalne uloge emancipuje.
Da li obrazovanje ukida obavezu čišćenja prostora u kome živi, nije neko od najznačajnijih pitanja kojima se bavi Lejn (Radmila Tomović), prezaposlena lekarka-karijeristkinja, a o "obrazovanju uz rad" još manje razmišlja Matilda (Natalija Stepanović), njena brazilska spremačica, koja mrzi kućne poslove. A tek Virdžinija (Hana Selimović), Lejnina sestra, kompulsivno opsesivno vezana za trenutno uništavanje svake kućne nečistoće i zavisnica od obavljanja kućnih obaveza (lakše je nego da se sekira zbog praznine svog života), ona nema ni trenutka slobodnog vremena, da bi mogla da ga upotrebi na obrazovanje. Ana (Tamara Pjević), "srodna duša", koju Čarls (Vladislav Mihailović), lekar i Lejnin muž, pretpostavlja svojoj zakonitoj, tek ona nema problem sa ženskom emancipacijom, koja bi se, po Virdžiniji Vulf, definisala prosto - "svoja lova i svoja soba". Ona pleše. Njen ples je odraz plutanja kroz ideju o slobodnoj ženi, koja je oslobođenje od predosadnih, beskrajnih, zamornih i besmislenih kućnih obaveza sebi kupila visokim društvenim statusom,a njega - ulaganjem u svoje intelektualne "kredite".
Svođenje uloge Ane, "srodne duše" Lejninog muža, na pokret daje značajan kontrapunkt tome.
Predstava se igra na praznoj sceni "Petar Kralj", sa samo nekoliko elemenata nameštaja (scenografkinja Milena Grošin), u zanimljivom, psihološki obojenom kostimu (kostimografkinja Vera Radojević), a intelektualna, ali i emotivna podrška igri je muzika, koju kreira LP duo (Sonja Lončar i Andrija Pavlović), još jedan od dramskih aktera ove zanimljive predstave, koja najavljuje neko novo pozorišno doba.