PONORI LJUDSKOG BIĆA: Pisac Dragan Jovanović Danilov o novom romanu "Jelen noći"

Verovatno i zbog toga što je glavni junak Sava Šumanović, slavni srpski slikar koji je iza sebe ostavio dela neprolazne lepote. Priča je data kroz likove naratora, sredovečnog istoričara umetnosti i devojke Čarne koja je na novobeogradskom buvljaku pronašla beležnicu "Moja srčana zaostavština Save Šumanovića".

U razgovoru, za "Novosti", pisac kaže da je na romanu počeo da radi po narudžbini izdavača, ali se to pretvorilo u opsesivnu temu.

- A opsesije, kao što je poznato, imaju duboke korene u samom piscu. Shvatio sam da sam ja pozvan da napišem ovu knjigu. Poznati, ali i tajnoviti život Save Šumanovića pružio mi je izvanredne mogućnosti za jedno romaneskno imaginiziranje, a naročito pariski period Šumanovićevog života.

Čitaoci stiču utisak kao da je roman napisan u jednom dahu?

- "Jelen noći" je roman koji sam najbrže napisao. Radio sam na ovom tekstu tri meseca dan i noć, onako kako je Šumanović slikao svoju "Pijanu lađu", u groznici, na - život i smrt.

Ta mi je brzina bila važna zato da mi priča ne bi izmakla i da oštrica priče i ritam pripovedanja ne bi otupeli. Roman, po mom poimanju stvari, ne sme da bude rasut i razdešen. Pisac ipak mora da poštuje izvesne antropološke granice, inače ide u bezobličnost. Rad na romanu sam prekinuo kad više nisam imao da dodam nijednu reč.

Tada je fenomen Šumanović za mene bio zatvoren.

Čime vas je posebno impresionirala "Pijana lađa"?

- Na "Pijanoj lađi" je provalilo sve ono što je prethodno bilo zaključano u podzemnim rekama Šumanovićeve podsvesti. Šumanović je proboravio sedam dana i noći u toj slici kao u kakvoj užarenoj peći. Rad na slici ga je do kosti iscrpio i izvukao iz njega duševni mir, u toj meri da se osećao kao da će se survati u bezdan. Mnogo toga objedinjeno je na "Pijanoj lađi". Tu imamo simfonijsku modulaciju vizuelnih utisaka. Zato "Pijana lađa" i jeste integralna slika usmerena prema ponorima ljudskog bića. Tu je Šumanović ušao u druge dimenzije i probudio duboko sećanje. Po mom mišljenju, s "Pijanom lađom" dosegli smo vrhunac ekspresionizma i magičnog realizma u srpskom slikarstvu. Slikajući "Pijanu lađu", Šumanović se ponovo sreo sa sobom i iznenada se potpuno prepoznao. Prošao je kroz najstravičnije provalije mučeničkog nemira i beznađa, dospevši u stanje da više ne može organski da se raduje. "Pijana lađa" je ogledalo u kojem se posle sedam noći bez sna Šumanović pogledao. I šta je video u tom zrcalu? Video je jedan čovek, sam na ovom svetu, koliko je potrošio svoju agoniju.

U romanu pratite i kako su nastajale čuvene Šumanovićeve "Šidijanke"...

- Za mene su Šumanovićeve "Šidijanke" predstavljale pravo otkriće. To je prava najezda lepote. To nisu akademski sleđeni aktovi već graciozne mlade žene u čulnim pozama, nimfe modernog doba. Šumanović je "Šidijanke" slikao u prirodnoj veličini na, za to vreme neuobičajeno velikim formatima. To je činio zato da bi im na neki način komparirao. Jer, slikajući devojke u prirodnoj veličini Šumanović je uspostavio takav odnos da je njegova glava bila na visini glave slikane devojke, a da se pritom njegov seks nalazio na visini seksa devojke. Šumanović se erotski konfrontirao sa svakim pojedinačnim aktom. Dakle tu je postojala čulno-optička komunikacija. Dodirivanje i oblikovanje devojke kistom. "Šidijanke" su razmahale Savin život u novom pravcu, uselile su u njega novo proleće i omogućile mu da otkrije nove norme i oseti žubor novog vremena u kome ovozemaljsko trijumfuje nad zagrobnim.

Iz romana se može videti prava magija ekstrema koja postoji u radu slavnog umetnika?

- U "Pijanoj lađi" on rasvetljava najtamnije slojeve psihe, a u snežnim pejzažima Srema proniče u najsvetlije slojeve. Odgovorno tvrdim da se Šumanović u najboljim svojim pejzažima uzdigao do veličine i magije Pusena i Kloda Lorena. Lik u romanu oživi onda kada nadvlada pisca. U "Jelenu noći" pustio sam da Šumanović sam govori o svom boravku u majčinom trbuhu, o svojim slikama, ljubavima, prijateljima, bolestima, smrti. Roman u pojedinim delovima prati izvesne entitete nečeg fantastičnog, čudnovatog, čudesnog. Snagu poente i razrešenja donosi sam kraj romana u kome se Sava Šumanović suočava sa svojom majkom prema kojoj je imao jedan poseban, toplinski odnos.

Ovo je i otkrivalački roman?

- U njemu Savu Šumanovića dovodim u vezu sa Emilom Sioranom i Tinom Ujevićem.

Šumanovićev je život protekao u strašnom unutarnjem protivuslovlju. A protivuslovlje dabome nije ludilo. Ničeg psihotičnog nećemo pronaći na Šumanovićevim slikama.

Njegova umetnost otelovljuje savršeno zdravlje. Recimo, kad gledamo njegove pejzaže, vrlo lako uvidimo da ih je naslikala jedna pročišćena i ka svetlosti ustremljena ljudska duša. Šumanović je gledao u strašne sablasti duboko u sebi, a naslikao je najlepše pejzaže u srpskom slikarstvu. Zračenje Šumanovićeve svetle duhovnosti nadvladalo je magme i demonske stihijale koji su ga napadali. Veliko srce koje je toliko krvarilo ispunjavalo se mirom i moćnom propovedi ljubavi. Šumanović je jedna od najjarkijih zvezda u skupu prosvetljenih duša koje obitavaju u zlatosjaju Srbije. Ta zvezda sija u samu sebe, ali i neprimetno prolazi kroz naše duše a da mnogi od nas to i ne naslućuju.

OPČINjENOST ŽENSKIM TELIMA

Koliko je Šumanović bio fasciniran ženama?

- Šumanovićeva fascinacija ženom traje još od dana kada ga je majka vodila da se kupa u kupatilu banje u Lipiku. Upravo te žene koje su u banji pred kupanje sakupljale kosu, odbacivale ogrtače i oko čijih tela je sve bleštalo od svetlosti, Šumanović je prenosio na svoja platna, ne verujući da ih izmišlja. Tada se izbezumljenoj duši jednog neporočnog dečaka, povlašćenog svedoka njihove intime, otkrila žena. Od tada taj dečak se nikada nije mogao osloboditi zastrašujuće opčinjenosti ženskim telima. U njegovoj duši nikada nisu ostarile te žene iz kupatila banje u Lipiku.