KNJIŽEVNA KRITIKA: "Tridesete nisu ono što smo zamišljali"

Tu izneverenost očekivanja, ako bismo je površinski registrovali, a ne kao neminovno iskustvo svih generacija, razumeli bismo tek kao nešto što nam kazuje da bi možda bilo bolje da ne zamišljamo ništa dolazeće, tačnije, da, iako mladi, ništa ne idealizujemo, već samo da savladamo najsigurniji, a prihvatljiv, način "plivanja" kroz život. Ukoliko iskoračimo iz sveta umetničkog, a naročito poezije, zaista ćemo i ugledati većinu mladih koji upravo to čine. Oni su, što baš za mladost i nije karakteristično, nespremni za bunt, za promene, a pokazuju interesovanja za to da se što bolje uklope, da što pre postanu deo "sistema", za tekovine koje donose brz uspon, materijalni prosperitet, moć, spektakle... No, raspoloženje, zanimanje i nastojanje lirskog subjekta u poeziji Aleksandre Jovičić Đinović u potpunoj su suprotnosti od navedenog. Zbog čega?
Više je odgovora na ovo pitanje.

Najpre, lirski subjekt u njenoj poeziji je žensko. U svojim tridesetim to žensko oseća se neispunjeno i promašeno. Sama knjiga sadrži istorijat tog osećanja. Ono je iskazano najčešće kontrastom i ironijom, katkad i retorskim pitanjima.

Lirski subjekt - žena - najpre se osvrće na svoje detinjstvo u kojem je sadržano sve što podrazumeva jednu idealnu sliku, a ona je, videćemo, takva, zato što u njoj ništa "ne štrči". U njenim okvirima niko ne izlazi iz namenjene mu uloge. Ta određenost preduslov je za bezbrižan i vrlo simboličan let jedne devojčice u ljuljaški. Ona nosi belu suknju sa crvenim tufnama, ima uredno očešljanu dugu kosu i, naravno, uši su joj probušene "jer devojčice nose minđuše".

Okružena je, naravno, ženama - tetkom i babom - koje joj govore da je šećerna i najpametnija, i ona veruje u to. Kako jedno čisto biće na koje je usmerena sva ljubav najbližih (žena) u to ne bi poverovalo? U njemu su zapravo oličene sve te bližnje žene, onakve kakve su nekada bile, ili želele da budu, a potajno to i dalje žele, samo im nametnute uloge koje su neupitno prihvaćene, ometaju nastojanje.

Iskoračujući iz tog "staklenog zvona" i jasno koncipiranog sistema u svet za kojim je čeznula, sa protokom vremena, taloženjem iskustva i sopstvenim umetničkim stvaranjem, razume da u tom svetu "odavno niko / ne štirka košulje" i da i njemu ništa ne znače njene nekada "uštirkane kragnice" ni "ruke od svile", pa ni ono što je kao umetnik stvorila. Vrednosti svega navedenog nisu u tom svetu bagatelisane zato što su upitne već zato što je svet konstantno u procesu promene koja je vrtoglava.

Ta vrtoglavost uslovila je da se u njemu sve ispretura, da, na primer, knjige procenjuju oni koji nikada nisu napisali nijednu, da kulturu marginalizuje prosta zabava, a značaj porodice zatrpa sve što je novatorsko i strano. No, sve to, iako bez dovoljno životnog iskustva, ne previđa žena na pragu tridesetih. Njena priroda pulsira, kazuje joj istinu, opominje je: "ti nemaš bebu" ("Čekaonica"). Ta istina je nasuprot navedenim odlikama sveta. Lirski subjekt žena stoji između njega i istine. U konstantnom je neraspoloženju i nezadovoljstvu zato što ni sama ne nalazi meru, zato što ne zna kako da do nje dođe, s kim da je nađe. Zato istovremeno potcrtava "tekovine" i tradicionalnog i modernog ironizujući ih. Ne oseća se pripadnicom ni jednog ni drugog.

Ne leže istina i sreća u bezuslovnom prihvatanju odavno utvrđenih uloga, ne leže ni u neprihvatanju razlika, ne leže ni u jednoj krajnosti, još manje u novim, strogo zacrtanim agendama. To nam, između ostalog, kazuje ova zbirka sa praga autorkinih tridesetih, to nam kazuju i mnoge druge značajne knjige iz sveta kulture i nauke, a iz duboke zrelosti i iskustva - jer svet nije oduvek bio ovakav i ne bi trebalo takav da ostane.

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI