OMAŽ ILI KOKETERIJA: "Trag divljači" u režiji Nenada Pavlovića

Jer, sve što nas privlači u ovom film jesu samo tragovi njegovog sveta. Svuda po filmu rasute su krhotine jedne fascinantne celine koja je obeležila svoje doba ali i danas pleni svojom snagom. Toj strukturi nisu trebali dodatni tumači i naknadna pamet, pogotovu ne konfuzan i maglovit, mucav i nakačen copy-paste, koji svom uzoru baš ništa ne dodaje, a oduzima mu izvorni sjaj. Po mnogo čemu, naše vreme je gore i crnje od onoga u kome je stvarao Pavlović. Ali to što su neki od autora ovog filma uobrazili da će baš oni nastaviti Žikino delo, da će "obnoviti crni talas" i njemu pripadajuću harizmu, dodati joj nova poglavlja i lansirati se u prazan prostor naše prilično tužne filmske svakodnevice, to je njihov sanak pusti, to samo govori o pravim motivima njihove kuraži da posegnu za tuđim delom, tuđim likovima i tuđim stilom u ostvarivanju svojih, prilično nedoličnih, ambicija. Omaž (posveta, odavanje počasti) jeste slobodna i legitimna forma, naročito na filmu, gde smo se siti nagledali i umesnih i neumesnih citata i hvalospeva; omaž je pravi kad nešto novo otkriva i nešto neslućeno nađe. Kod Pavlovića juniora i njegovih suflera nema te intuicije, nema nikakvog otvaranja, sve je samo ritualno ponavljanje tuđih, osušenih metafora i što je još gore, već viđene "poetike surovosti" iz Žikine zaostavštine.

Povest o udbašu-hulji i zlikovcu Timočke krajine Blagoju Jotiću počinje još u ranoj Pavlovićevoj prozi ("Legenda" iz zbirke "Krivudava reka", 1963), a novom snagom izbija u finalu klasičnog Pavlovićevog filma "Zaseda" (1969) i zatim se nastavlja kroz anegdotalni produžetak u dnevniku "Ispljuvak pun krvi" (1990) da bi se, bukvalno i drastično, krvoliptanjem iz razorenih pluća i upropašćene egzistencije sebe, svoje porodice i svojih žrtava, završio u ovom filmu, koji deluje kao naknadni umetak zborniku "Revolucija tavni talas", 1991. Jotić je tačno pronađeni trag koji je dubinski preokrenuo sav Pavlovićev život. "Legenda" u kojoj taj major Ozne otkriva piscu zlo sveta "je moje krvavo meso" govorio je Žika. "Nastala je iz mladićskih razočarenja zbog raskida sa jednom verom kojoj sam kao i mnogi do tada bio do kraja predan, sa verom u etičku čistotu revolucije".

Politički triler "Trag divljači" (i to je naslov jedne Žikine književne zbirke) započinje negde sa raspadom Jugoslavije, tj. krajem "zlatnih sedamdesetih", uoči Titove smrti, kada zemlju u potpunosti preuzimaju Dolančeve "službe" zajedno sa generacijom studentske "revolucije", dakle još jednim moralnim porazom i propašću ideala, "raspadom etike u sudaru sa svakodnevnim životom", što je, inače, bio poznati Pavlovićev lajtmotiv. Ovo vreme nije slučajno odabrano kao okvir niti je mladi novinar "Jugoslav" (semantika nomen est omen kod Pavlovića ponovljena je ovde sa polovičnim uspehom), koji kreće na misterijom obavijeni zadatak u Timočku krajinu dok tamo traje kancerozna agonija istog tog Jotića, čuvenog seniora Službe, koji po tamošnjim vukojebinama očajnički juri svog sina, odmetnutog "šezdesetosmaša", koji je osumnjičen za tajanstveno ubistvo. I Jugoslav je "šezdesetosmaš", malokrvni i neuverljivi odlivak iz predslovija Čede Čupića ovom Pavlovićevom dnevniku: "Pavlović je istakao da studenti nisu znali tačno šta hoće ali su znali šta neće. To su režimu saopštili krvavim ispljuvcima. Iz mutljaga 1968. izronile su razne spodobe: od onih koji ništa nisu razumeli, preko pokvarenjaka, račundžija i budućih dobrih saradnika režima i tajnih službi, do uspaljenika bez jasne orijentacije. Svi su oni razjedinili i mrcvarili 1968.

Mnogi od njih završili su kao visoki časnici režima, obučeni saradnici tajnih službi, izvežbani račundžijski ćutolozi podvijenog repa, bukači i provokatori sa istaknutim cenovnikom usluga onom kome treba." I sam Jugoslav je "na vezi" sa Službom, što mu ne kvari mladalačku sreću, kao ni Jotićev ljuti odmetnik Aljoša, koji izgleda već odavno radi "za one druge". Uopšte, opsednutost Udbom, raznim tajnim službama, demonima i teorijama zavere do srži prožima ovaj slabašni narativ, koji bi da je lukav i sveznajući toliko da s vremenom postaje zamućen i zapetljan u vlastite kučine. Ni kod starog Pavlovića "niko nije nevin", ali su stvari uvek dramaturški bile čitke. A ovde su slaba dramska motivacija i nepovezanost radnje glavna mana, što naravno, ostavlja posledice na hramajuću režiju. Ni prilično soldan kasting nije uspeo da pokrije ove dramaturške i režijske promašaje.

I nategnuti lajtmotiv legende o lapotu (još jedna stara Pavlovićeva literarna fiksacija - roman "Lapot", "Ninova nagrada" 1992) ne ide dalje od koketerije, u ovom slučaju sa lokalnim folklorom Krajine, koji je očajno recikliran i još gore interpolisan u glavni tok filma. Rečju, ceo Pavlovićev olako preuzeti i površno uzmućeni arsenal motiva ne deluje ovde kao kontrapunkt već sasvim suprotno, kao antipod razuđenom univerzumu jednog velikog stvaraoca.

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI