KAJANJE PREDSTOJI: Danteova "Božanstvena komedija" u režiji Franka Kastorfa u BDP

Gotovo je nemogućno, na malom prostoru, datom pozorišnoj kritici u dnevnim novinama, pisati detaljno o Danteovoj "Božanstvenoj komediji" jednog od danas najznačajnijih reditelja u svetu Franka Kastorfa. Sa jasnom namerom da "talasa", Kastorf slavnu Danteovu "Komediju" ("Pakao", "Čistilište", "Raj") iz 14. veka, zamišljenu kao model sveta "po meri čoveka", postavlja u BDP u trajanju od pet i po sati, s pauzom, mada je obećavao da će trajati sat manje. I ne samo to. Ionako razuđenu, pesničku strukturu, kroz koju Dantea vodi Vergilije, po gustoj šumi, Kastorf obogaćuje, spopliće, problematizuje nizom drugih tekstova i ideja (Handke, na primer), polemišući počesto i sa Pasternakom i drugima, koji su vatreno spočitavali najvećem italijanskom pesniku njegovu razbarušenost. Gledalac, spreman na težak zadatak, da prati alegoričnu, poetsku radnju, koja često podseća na filmove Dejvida Linča (veliki deo predstave se odigrava na videu, filmskim jezikom), povremeno zabasa u rukavce sporedne radnje, iznenađen raznorodnošću, pa i banalizacijom tumačenja Danteovog pesništva, dekonstruisanog komentarima... Literatura dozvoljava da se "konzument" vrati na neki tekst, pročita ga ponovo i razmisli o njegovoj "poruci". Pozorište frenetično nastavlja svoj umetnički (po)hod, bez zaustavljanja, bez predaha, bez relaksa, pa se gledalac, umoran od trajanja predstave i obilja ideja i rediteljskih komentara na komentare, često izgubi u toj šumi, a izlaz iz tog višesmisla nije uvek i pravi put do razumevanja "Božanstvene komedije".

Dakle, možda bi bilo najprirodnije da se predstava, ovako bogata značenjima, tumačenjima, asocijacijama, igra iz dva dela, u dve večeri. Tako bi gledalac mogao da razmisli o onom što je video i uđe u drugi deo Danteove alegorije odmoran, svež i sa informacijama, koje bi mu pomogle da prati složenu građu.

Jedini način da se prođe pravilno kroz tu gustu šumu, Danteovu i Kastorfovu, jeste da se otvore sve "čakre" i da se dopusti emociji da zavlada vama, da vas ponese i dozvoli da postanete, na taj način, učesnik u panoptikumu mnogih stvarnih i mitskih likova, koje je potrebno prihvatiti i usvojiti, da bi se došlo do značenja ponekad sasvim apsurdnih rediteljskih ilustracija Danteove poezije.

U tumačenju "tercina", stiha (prevod Dragan Mraović), istakao se Aleksandar Radojičić (Dante), a ostali ansambl ga je pratio u stopu, bilo na sceni, bilo na videu (video i kamera Andreas Dajnert). Marko Gvero je učinio, reklo bi se, nadljudski napor da ogromnu količinu teksta i vremena na sceni "formatira" na najbolji način, pokazujući još jednom svoju vrhunsku koncentraciju u igri. Njegova smirenost, ekonomičnost izraza, stvarno, unutrašnje prisustvo u radnji činili su da i partneri dobiju neophodno uporište za višeslojnu, multimedijsku, istinitu igru u preteškoj poetskoj strukturi dela. Aleksandar Jovanović, Bojana Stojković, Dunja Stojanović, Milan Zarić, Milena Vasić, Nataša Marković, a naročito moćna na sceni, mlada Jana Milosavljević, proveli su nas kroz svih stotinak pevanja tri dela Danteovog epa, dozvoljavajući da osetimo duboku, stvarnu, istinitu i potresnu vezu između nežne Beatriče i Dantea, koji je sledi u onostranom, da bi (pervertiranoj) Firenci preneo muke, koje prethode grešniku, da dostigne moralni, srećni i ispunjen rajski život.

Aleksanadar Denić, čest saputnik Franca Kastorfa u čudesnim pozorišnim putovanjima, scenu "Božanstvene komedije" zamislio je sasvim u svom stilu, kao dekor u kome dominira "koka-kola" i estetika Endija Vorhola, što se sa Kastorfovom idejom o Teatru mundi savršeno složilo, podvlačeći konzumerizam i neokapitalizam kao neprijatelje, sa kojima se do smrti bori uzvišena poezija. Kostim Andrijane Braga Perecki pratio je ovu ideju, ali joj je dodao i šmek večnog, nebeskog, efemernog. Vilijam Minke je svojom muzikom dopustio da se predstava "Božanstvena komedija" Franka Kastorfa čita kao muzička partitura i time olakšao njeno praćenje i usvajanje.

Ogroman, impresivan zahvat Beogradskog dramskog pozorišta je njihovu scenu obogatio izuzetnim spektaklom, koji je za pozorišne sladokusce, pa i, pomalo, mazohiste. Teško bi se gledao dva puta, jer je fizički zamoran, a i pažnja se veoma teško održava, uz neprestano smenjivanje "atrakcija", koje počesto postaju i same sebi svrha.

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI