U SRBIJI JE PORODICA I DALJE UTOČIŠTE: Frank Kastorf, jedan od najvećih pozorišnih reditelja današnjice, govori za „Novosti“

Ništa nije gore nego jednoglasje, ne samo u pozorištu nego u društvu u celini - poručio je novinarima Frank Kastorf, uoči premijere Danteove "Božanstvene komedije" koja je sinoć bila na repertoaru Beogradskog dramskog, u četiri i po sata izvođenja.

A onda je jedan od najvećih evropskih reditelja i upravnika (berlinsko pozorište Folksbine na čijem je čelu bio četvrt veka, u to vreme proglašeno najboljim na svetu) nastavio:

- Mnogi nemački mediji žive od tog jednoglasja i jednodušnosti. Ne može baš biti tako, ako pomislimo na nemačku istoriju: da je nemački čovek samo onaj koji pomaže drugima, dobar i mudar, koji hoće da spase svet i svakoj drugoj naciji kaže kako treba da živi... Pozorište je ranije bilo otvoreno za polemiku, nudilo odlične predstave i reditelje (poput Pine Bauš ili Petera Štajna), u Zapadnoj kao i mi u Istočnoj Nemačkoj. Imao sam privilegiju da mi je svaka druga predstava bila zabranjena. Kao reditelj, razbijate nešto što je važno u društvu, jer svaka politika ima svoje interese. Ne smete razvijati strah i sami sebe cenzurisati. Svakog ko ima moć morate napadati. Neka ste vrsta usamljenog trkača na duge pruge.

Kastorf (1951) decenijama "razbija" i briljira u evropskom teatru, a u ekskluzivnom razgovoru, za "Novosti", govori o svojim umetničkim i društvenim načelima.

* Vaš stav je da je čovek slobodan dok se igra, i obrnuto. Koliko smo uopšte danas slobodni?

- Ljudi nisu oblik državnog uređenja. Oblik uređenja je diktatura ili demokratija, a vi imate odgovornost za samog sebe. Morate da se izborite za slobodu. Najdosadnija je sloboda koja vam je poklonjena. Ali, to onda i nije sloboda u pravom smislu. Stari Rim jeste bio korumpiran hlebom i igrama, ali ljudi su u svim vremenima odgovorni sami za sebe. I uvek postoji nada. Kada su Grci pobedili Persijance, kada se njihov trijumf nagovestio na Egejskom moru, jedan čovek je krenuo i pretrčao četrdeset kilometara. I to se nazvalo maraton. Posle toga čovek je umro, ali bio je to poduhvat u olimpijskom duhu. Nekada morate da trčite četrdeset kilometara u svom životu, sve do kraja. Dok se borite, vi se i igrate. Šiler je rekao, što je zaista istinito, da je carstvo slobode - carstvo igre, samo u njemu je čovek istinski slobodan.

* Imamo li dovoljno prostora za igru?

- Morate sebi da stvorite taj prostor. Možete da ga nađete svuda, pa i u Holivudu. Jako malo, doduše, ali ponekad i tamo postoji određeni oblik slobode da nešto uradite ili da nastane nešto neobično, jedinstveno, kao neka vrsta "Orestije"... A između toga postoji mnogo drugih oblika u kojima možete to da pronađete. Šezdesetih godina rokenrol je bio neka vrsta fronta u kulturi. Bila je to velika nada. Pa i "kultura droga", psihoterapija. Pri tome, uvek postoji opasnost ako nemate povratnu kartu u realnost, takav eksperiment može da znači smrt. I onda čovek gubi nad svim suverenost.

* Kažete da vas sa Handkeom veže osećaj "izgnanstva" u sopstvenim zemljama. On radije živi u Parizu, vi u Beču umesto u Berlinu. Da li i time plaćate svoju slobodu?

- Ne. To je ponovno otkrivanje nečeg iskonskog, prastari moment umetničkog pozorišta. Molijer je većinu vremena putovao kroz Francusku. Putovanje je kretanje, a kroz kretanje upoznajemo nešto novo. Ništa nije gore nego ustajala voda i ako se u njoj nalazi čovek. Takva močvara bila je i gvozdena zavesa. Ali, postoji suprotnost tome. Jedan Imanuel Kant je tokom celog života ostao u Kenizbergu. Lično, kada sam upoznao Brazil, shvatio sam da sam suviše dugo živeo sa nekom vrstom životne laži. Jer, svet je veći od vlastite glave i vlastitog razuma, vlastite filozofije, pa i vlastitog shvatanja sveta. Ili, kao što je Marks rekao: "Hegel, da, ali ga postavite naopako."

* Metaforički, neka vrsta gvozdene zavese je i priča o sveopštoj "političkoj korektnosti" koja često uskraćuje pravo na individualnost i lični stav?

- To su određene fabrike mišljenja koje su se razvile u društvenoj nadgradnji i spojile se među sobom, što ponovo predstavlja pokušaj manjine da se njeni interesi predstave kao interesi većine. I uvek je važno da se kaže da su one često jednostavne alegorijske postavke. Andersen je napisao bajku "Carevo novo odelo". I u njoj postoji samo jedan čovek, odnosno dete, koje ustaje i uzvikuje: "Car je go!" E, to je današnji zadatak umetnosti, da u "društvu nadgradnje" kaže: "Ovo nije tako, ovo nije tačno!"

* Ipak, živimo u doba kada je sporna granica i razlika između svetla i tame, dobra i zla, pravde i nepravde...

- Da, istina nije samo racionalan proces već i nešto što se stvara srcem. Faust kaže svom učeniku Famulusu: "Ako to ne osetiš, nećeš uspeti ni da uloviš". Jednostavno, nešto znate. To je i intuitivna percepcija, jer intuicija je neka vrsta intelektualnog poduhvata. A isuviše joj malo verujemo... Mi svi, u takozvanoj demokratiji, želimo neku vrstu balansa između različitih interesa. Možda je ovo nekada politički neophodno, ali je i opasno.

* Da li je interes postao jedina istina u ovako razjedinjenom svetu?

- Pa, da. Kad posmatram Evropu, vidim sa koliko strasti se svi bore za svoje interese. Nažalost, zbog njih će većina ljudi ispaštati. U Nemačkoj su ranije postojale institucije zaštite - u porodici, crkvi, partiji, sindikatu. Sad se sve razgradilo, čovek u Nemačkoj postao je usamljen. Kada stari, ako nema novca, odbacuju ga i šalju u neke institucije. Ovde, u Srbiji, porodica je još jaka: u njoj ste sigurni i mirni, na jednom mestu. U Zapadnoj Evropi porodice polako nestaju, postaju sve slabije, a ljudi "bolesniji". Takođe, ljudi se ne mire sa neuspehom. Ne traže krivicu u sebi već samo gledaju da li je neko postigao nešto više. To znači beg u očajanje i psiho kauč. U bogatoj Švajcarskoj, kao nigde u svetu, veliki broj ljudi traži pomoć psihijatra. Floskula da nas novac čini srećnim dovedena je definitivno u pitanje.

* A šta nije?

- Nada postoji sve dok smo živi. I svako od nas, pojedinačno, trebalo bi da je ima. Kao nekog belog anđela. U umetnosti, kada stvarate i radite onako kako želite, nije vam bitno šta hoće strukture moći. Nikada me nisu interesovale, jer sve je moj slobodan izbor. Nisam zavisan od Beogradskog dramskog ili Burg teatra u Beču. Moje noge mogu da me odnesu daleko...

* Pomenuli ste Belog anđela, znate li da je naša freska s njegovim likom jedna od najlepših u vizantijskoj civilizaciji?

- Znam. Beli anđeo beo kao sneg…

DOSTOJEVSKI I ANDRIĆ

DANTEOVA "Božanstvena komedija" bila je jedan od tri izbora za prvi angažman Franka Kastorfa u ovom delu Evrope: tokom pregovora sa Beogradskim dramskim pozorištem u "igri" su bila još dva pisca - Dostojevski (čiji je reditelj vrsni poznavalac) i Ivo Andrić.

Inače, jedna od poslednjih predstava koje je uradio sa našim scenografom Aleksandrom Denićem (od ukupno četrdeset tokom desetogodišnje saradnje) je Handkeov "Zenek Adamec" u bečkom Burg teatru.

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI