PETER HANDKE: "Umor od samoće"

U detinjstvu, tokom dugog perioda studija, pa još i u godinama prvih ljubavi, upravo tada. Za vreme božićne mise dete je uvek sedelo među svojom porodicom, u seoskoj crkvi prepunoj ljudi, zaslepljujuće osvetljenoj, koja je sva odjekivala od poznatih božićnih pesama, okruženo mirisom tkanine i voska, a umor ga je pritiskao sa žestinom patnje.
Kakva je ta patnja bila?

Kao što bolesti nazivaju "ružnim", ili "zloćudnim", i taj umor bio je jedna ružna i zloćudna patnja; sastojala se u tome što je iskrivljavala i sakatila kako okruženje - ljude u crkvi pretvarala je u lutke od filca i valjanog sukna, stisnute kao ovce u toru, a oltar, zajedno sa svetlucavim ukrasima u nejasnoj daljini, pretvarala je u mesto mučenja, praćenog čudnim ritualima i formulama sveštenika koji služi - tako i samog ćutljivog mene, pretvarajući me u grotesknu figuru s glavom slona, podjednako teškom, suvih očiju, zborane kože. Umorom lišen materije sveta, u ovom slučaju zimskog sveta, mirisa vazduha i snega, prazne okoline bez ljudi, recimo tokom vožnje sankama noću ispod zvezda, kada su druga deca postepeno nestajala u kućama, daleko iza ruba sela, sam, oduševljen. Potpuno tu, u tišini, u hujanju vetra, u plavetnilu puteva koji se lede - "steže" kaže se za tako prijatnu hladnoću koja budi radost. Ali sada, tamo u crkvi, prisutan je sasvim drugačiji osećaj hladnoće, potiče od umora koji steže kao gvozdena devica, a ono, dete, usred mise sam moljakao da idemo kući, što je za početak ispalo prosto "napolje!", i time sam članovima porodice (još jednom) pokvario zajedničke časove s drugim meštanima, koji i tako bivaju sve ređi, jer se narodni običaji gube.

Zašto optužuješ sebe (ponovo)?
Jer je tadašnji umor već i sam bio povezan s izvesnim osećajem krivice koji ga je još više pojačavao, s akutnim bolom. Ponovo si zakazao u zajednici: čelični obruč oko slepoočnica, a uz to i srce koje krvari; decenijama kasnije ponavljao mi se neki nagli stid zbog tog umora; čudno je samo da su mi članovi porodice kasnije, doduše, ponešto i zamerali, ali nikada njega...

Da li je to ličilo na umor iz studentskih dana?
Ne. Osećanja krivice nije više bilo. Umor u slušaonicama me je, naprotiv, čak navodio i da postanem tvrdoglav ili buntovan. Po pravilu uzrok nije bio toliko zagušljiv vazduh i stisnutost studenata u malom prostoru, koliko nezainteresovanost predavača za materiju koja bi ipak trebalo da bude njegova. Nikada više nisam doživeo ljude koje njihova struka toliko ne nadahnjuje kao te profesore i docente na univerzitetu; svako, da, čak i svaki bankarski službenik, dok lista novčanice koje uopšte nisu njegove novčanice, svaki asfalter, u vrelom prostoru između sunca koje prži odozgo i kazana s vrelim asfaltom ispod, deluje mi poletnije. Kao strugotinom ispunjeni dostojanstvenici, čiji glasovi nikada ne dolaze od onoga o čemu govore, nikad u svojevrsnom zamahu zaprepašćenja (i samog dobrog predavača u suočavanju s predmetom o kojem govori), oduševljenja, naklonosti, zapitanosti, obožavanja, gneva, ogorčenja što ni sam ne zna, a sve to prenosi drugima; mnogo pre bi se moglo reći da je to bilo samo verglanje, otaljavanje i ritmično recitovanje, i to ne u tonu iz punih grudi jednog Homera, već u tonu priprema za ispit - u najboljem slučaju, s vremena na vreme, u nekom šaljivom međutonu ili podrugljivom aludiranju namenjenom posvećenima, dok se napolju pod prozorom zelenelo i plavilo, a zatim i smrkavalo: sve dok se umor od slušanja ne bi pretvorio u neraspoloženje, a neraspoloženje u zlovolju. I opet, kao u detinjstvu, ono: "Napolje! Što dalje od svih vas ovde!" Ali kuda? Kući, kao i onda? Ali tamo, u iznajmljenoj sobici, tokom studentskih dana plašio sam se jednog drugog, novog, u roditeljskoj kući nepoznatog umora: umora u sobi na rubu grada, u kojoj živim sam: "umora od samoće".

Ali čega sam tu imao da se bojim? Nije li odmah pored stola i stolice u sobi bio i krevet?
Spavanje kao izlaz nije dolazilo u obzir. Kao prvo, ta vrsta umora delovala je kao da prelazi u svojevrsnu paralizu, iz koje po pravilu nije bilo moguće mrdnuti ni malim prstom, a kamoli trenuti okom; kao da je zastalo čak i disanje, tako da se čovek osećao dubinski ukočenim i obamrlim, kao stub umora; a ako bih ipak zakoračio do kreveta, nakon brzog, nesvesti sličnog sna - bez pravog osećaja spavanja - probudio bih se čim se okrenem, i to pravo u nesanicu, uglavnom tokom cele noći jer se umor od samoće u studentskoj sobi obično javljao kasno po podne ili rano uveče, u sumrak. O nesanici su, međutim, već dovoljno pričali drugi: kako na kraju nesanica određuje čak i pogled na svet, kako život, i uz najbolju volju, pretvara u nesreću, pa svako delanje može da nam izgleda besmisleno, a svaka ljubav smešna. Kako čovek bez sna leži sve dok ne počne da sviće, što znači prokletstvo za njega, a povrh njega, u paklu njegove nesanice i za sva promašena, na pogrešnu planetu dospela, podmukla ljudska bića ... I ja sam bio u svetu besanih (a tu sam, često, i dalje). Uoči proleća, prve ptice lete još po mraku, a istočnije to i inače često čine - kao da su pune prezira, ali sada se resko dovikuju dok odlaze u svoje majušne postelje: "opet-jed-na-noć-bez-sna". Izbijanje crkvenih zvona na svakih četvrt sata, koje se dobro čuje i iz najveće daljine, kao da opet najavljuje loš dan. Tuča, frktanje i dreka dva mačora koji odmeravaju snage dok je sve oko njih nepomično, kao glasno javljanje i jasno oličenje onog zverskog u centru našeg sveta. Navodni uzdasi ili krici zadovoljstva neke žene, koji u jednako nepomičnom vazduhu namah počinju, kao kad se nad samom glavom usnuloga, na pritisak dugmeta, pokreće nekakva serijski napravljena mašina, kao da iznenada padaju sve naše ljubazne maske i ponovo se vraćaju panična opsednutost sobom (tu se ne voli neki par, već opet svako od njih na sav glas voli jedino sebe) i podlost....

(Odlomak iz knjige "Ogledi", izdavač "Laguna", prevodilac Dušica Milojković)

BONUS VIDEO: LjUDI OSEĆAJU SVAKI STIH: Matija Bećković priredio praznik govoreći svoje pesme na Festivalu Novosti