DOBRICA JE BIO MOJ, A NE "OTAC NACIJE": Dr Ana Ćosić Vukić, istoričar književnosti i ćerka čuvenog pisca, za "Novosti"

Iako prvi put osvetljava neke zanimljive događaje iz piščevog stvaralačkog i ličnog života, naročito o teškom detinjstvu, mladosti, velikoj ljubavi prema Božici, iako prvi put saznajemo kakvi su mu bili roditelji i kako je otišao u partizane, rukopis je, ipak, dugo "ležao" u fioci.

- Razgovore o romanima Dobrice Ćosića vodili smo, otac i ja, pre više od dve decenije, u poslednjim godinama dvadesetog veka. Rukopis je bio građa za knjigu "Život za roman", čiji je naslov poreklo vreme i dužina života mog oca, u kojoj je deceniju i po bio posvećen "Piščevim zapisima". Budući da sam saradnju sa ocem-piscem započela upravo na priređivanju "Piščevih zapisa" za njegova Sabrana dela, logično je bilo da mu pomognem da dovršimo taj njemu značajan zadatak, koji je okončao knjigom "U tuđem veku II" (posthumno objavljena). Posle njegove smrti nisam objavljivala ovu svoju knjigu jer sam ispunjavala plan objavljivanja njegovih romana, koji nisu imali reizdanja više od tri decenije.

Pošto je u "Laguni" objavljen ove godine roman "Vreme vlasti" i ostao neobjavljen još samo "Daleko je sunce", smatrala sam da je došlo vreme za ovu knjigu. Sledila sam i oca koji je smatrao da sve ima svoje vreme - kaže u razgovoru za "Novosti" Ana Ćosić Vukić.

Kako su izgledali ti razgovori?

- To nije bio klasičan intervju. Ja sam mu pisala pitanja i ostavljala ih na njegovom stolu da odgovori kad bude imao vremena. Naročito mu je bilo stalo kada smo razgovarali o romanima da ga na odgovore podstičem novim čitanjima i zapažanjima. Nismo razgovarali samo o romanima već o svemu onome što sam ja smatrala značajnim za psihologiju stvaralaštva Dobrice Ćosića.

Ko je bio Dobrica Ćosić kao pisac, ko kao političar, a ko kao otac? U kom smislu su ga menjale knjige koje je pisao?

- Ne postoji u njemu takva podeljenost, višestrukost. Slika sveta Dobrice Ćosića je jedinstvena i naravno evolutivnog karaktera, što je on i naglašavao. Knjige ga nisu menjale, on je bio taj koji se menjao pre novih knjiga i želeo da mu u svakoj novoj knjizi bude nov i književni postupak. Zato je hronologija tema u njegovim romanima isprekidana, kao ispreturana. A kao otac bio je nežan i pažljiv.

Kakav je odnos imao prema sintagmi koja mu je pripisivana - "otac nacije"?

- Dobrica Ćosić je bio samo moj otac. A sintagma "otac nacije" je, nažalost, najčešće upotrebljavana u negativnom kontekstu.

Iako je rekao da ne voli ispovesti, da li je ova knjiga ipak na neki način njegova "nenapisana" autobiografija?

- Ne, nije autobiografija ni u jednom smislu. Za knjigu "Prijatelji moga veka" moglo bi se reći da je spontano isfabulirana i autobiografija Dobrice Ćosića. Što se tiče knjige "Vreme sa ocem" zajednička namera je bila da napišemo knjigu o književnim aspektima njegovog stvarlaštva, u kojoj bi pitanja i odgovori u izvesnom smislu bili ravnopravni.

Osobenost razgovora ostvarivala bi se slobodnim iskazivanjem našeg realnog odnosa oca i ćerke, uz uvažavanje obavezujućih pravila forme razgovora između pisca i istoričara književnosti.

Kakav je bio njegov odnos prema veri i Bogu, s obzirom na levičarsku i partizansku mladost?

- O Hristu, Bogu, veri često smo razgovarali. Diskutovali smo o razlikama izmeću Dostojevskog i Tolstoja. Bilo je to složeno pitanje. Rekla bih da je verovao u Hrista i mučio se za veru u vaskrsenje. Mog oca su privlačili Hilandar, manastiri i monasi. Silno je želeo da napiše roman o svetogorskom monahu Maksimu Kavskokaliviti, o kome je ostalo dosta beležaka. U mladosti je imao veoma blizak odnos sa Nikolajem Velimirovićem i goruću dilemu između sledbeništva njegovog učenja i komunističke ideje. Prevladalo je drugo opredeljenje. Kao mladić, verovao je i borio se za slobodu i zemaljsko ostvarenje socijalnih ideala - to je bio njegov komunizam. I ne samo njegov.

Uostalom, Dobrica Ćosić je pisac romana "Grešnik", "Otpadnik", "Vernik".

Kažete da roman "Bajka" u književnoj biografiji vašeg oca ima najveći značaj...

- Sam je objasnio da je "Bajka" od svih njegovih knjiga najličnija, da je emotivno najneposredniji izraz njegovog doživljaja savremenog sveta. Ta knjiga bila je intelektualni i moralni razračun Dobrice Ćosića sa sobom i vekom u kome je živeo. U "Bajci" je rekao nešto što je morao da kaže da bi mogao dalje da radi na ciklusu romana o ljudskoj sudbini na srpskoj zemlji u dvadesetom veku. Govorio je da ga je u toj knjizi gonila neka unutrašnja duhovna muka, nešto kao savest; neko moranje da se razabere u svom svetu, da se odvoji i spase od tog zlog doba u kome postoji. "Bajka" je bila svođenje računa Dobrice Ćosića sa sobom, ljudima, svojim dobom, bila je njegova katarza. "Bajku" je objavio 1965. i to je knjiga čijem sam pisanju na letovanju u Ohridu prisustvovala, prvi put svesna da je moj otac po zanimanju pisac i da piše knjigu. Slušala sam ga kad je napisano čitao mami i u jednom trenutku rekla da je to bajka, što je on prihvatio i svoju knjigu nazvao imenom koje sam ja izgovorila.

Bili ste svedok nastajanja "Vremena smrti", "Vremena zla", "Vremena vlasti". Otkuda te odrednice?

- Za Dobricu Ćosića je vreme u najširem značenju objektivna, egzistencijalna pretpostavka ljudske sudbine i slutila sam da je inspirisan i biblijskom hronologijom grupisao svoje romane u vremena: smrti, zla, vlasti. Priznao mi je da nije lako našao naslove temporalnog hroničnog karaktera. Prvobitno je "Vreme smrti" imalo radni naslov "Rat" i rekao mi je da je čitajući "Bibliju" i iz Knjige propovednikove, glave 3, u kojoj se kaže: "Sve ima vrijeme, i svakom poslu pod nebom ima vrijeme...." odlučio da "Rat" preimenuje u "Vreme smrti" i da ostalim, budućim romanima da opšte naslove "Vreme zla" i "Vreme vlasti".

Otkuda u knjizi "Vreme sa ocem" vaše sporenje sa njim oko toga da li je to antiratni roman?

- Dobrica Ćosić je "Vreme smrti" završio prizorom ukrcavanja u lađu ostatka vojske koja se upućuje u magleni horizont. Ne završava se trijumfom na Solunskom frontu i pobedničkim povratkom preostale srpske vojske. Na taj način je iskazao svoju filozofiju nacionalne istorije. Dobrica Ćosić je ratnu pobedu Srbije video kao nacionalnu tragediju. Posle četvrte knjige želeo je da napiše petu, u kojoj je hteo da pobednike Srbe pomiri sa poraženim Austrougarima. Ugroženi mrazom i albanskim zasedama, ratni neprijatelji bi postali ratna braća pred zajedničkom smrću, koja ih je zatirala u Albaniji. Tom istinom pisac je želeo da relativiše i dovede u pitanje nacionalne i političke motive njihovog međusobnog ubijanja. Bio je umoran i njegov prijatelj Mihiz ga je odgovorio od pete knjige romana "Vreme smrti" i sugerisao mu da te ideje sažme u Epilog, što je i učinio. Upravo zbog toga, zbog odustajanja da razvije petu knjigu "Vreme smrti", o čemu je bilo reči, ja sam zažalila što nije napisao jedinstven "ratni - antiratni" roman. Dakle, nije bilo sporenja oko antiratnog karaktera romana "Vreme smrti".

Na koji način je delio razmišljanja o svojim rukopisima u nastanku?

- Moj otac je pripadao piscima koji su voleli da proveravaju svoje rukopise. To je činio, pre svega, kod moje mame, bliskih prijatelja i kritičara-prijatelja u koje je imao poverenja, koje je cenio zbog njihove kompetentnosti i strogosti. Nije bio sujetan, prihvatao je primedbe. Najstroži je bio Borislav Mihajlović Mihiz. Umeo je da se ljuti.

Ali, ta ispoljena ljutnja je uvek značila da je prihvatio kritiku. Kao studentkinja književnosti malo sam se mešala u njegov književni posao. Naše "književno" približavanje dogodilo se posle rađanja moje dece, magistrature i doktorata. U tome je posredovao Dobričin urednik, a moj profesor Novica Petković. Nisam bila usmeravana ka stvaralaštvu svog oca, pogotovo ne sa očeve strane. Bilo je to samo logično i razumno.

Jeste li, dok ste slagali rukopis u knjigu, pomislili da ste nešto važno propustili da ga pitate i šta?

- Nisam. Moj razgovor sa ocem nije ceo u ovoj knjizi.

Da li je njegovo delo ostalo u senci politike?

- Po mom mišljenju nije. On nije bio političar koji je pisao romane, već "rođeni" pisac kog je vreme uvodilo u politiku. Biografija angažovanog intelektualca u drugoj polovini 20. veka nije bila negativna odrednica sa suženim političkim značenjem. Potonja uloga disidenta u titoizmu bila je, po mom mišljenju, pre svega etička, a politička opredeljenost i delatnost. Uostalom, u zajedničkoj knjizi mi smo razgovarali o književnosti.

VUKAŠIN KAO SAMOPROJEKCIJA

DA li Vukašin Katić najviše odražava Dobricu Ćosića?

- To je rasprostranjeno mišljenje njegovih čitalaca. Svi junaci u romanima mog oca su bez izuzetka fikcionalni. Što se tiče Vukašina Katića, i ja sam mu postavila isto pitanje.

Odgovorio mi je da Vukašin jeste jedna njegova samoprojekcija i da bi mnoge njegove postupke ponovio i u svom životu. Vukašinovi idealizam i stoicizam bili su i ideali mog oca.

PRESUDIĆE ČITAOCI

DA li Ćosić u Srbiji ima mesto koje zaslužuje?

- Na to pitanje ni kao istoričar književnosti, ni kao čitalac ne mogu da odgovorim.

Odgovor je isključivo u sudu i doživljaju njegovih čitalaca i vremena.