"ŠUMADIJSKI ČAJ" SVETSKI EKSPONAT: Slika Dragiše Medenice nastala krajem šezdesetih krasi muzej fotografije u Španiji

Autor remek-dela, Valjevac Dragiša Medenica, koji je nedavno preminuo u 90. godini, načinio je brojne umetničke fotografije za - sva vremena.

U proteklih pet i po decenija, od kada postoji najviše umetničko zvanje majstora fotografije Foto-saveza Srbije, dodeljene su samo 42 takve titule, a Dragiša Medenica na tom spisku zauzima izuzetno visoko mesto...

Iz rodnog Kolašina, u grad na Kolubari Dragiša Medenica sa suprugom Ljubicom i dve ćerke doselio se 1960. godine. Nedugo potom, rodio im se i sin. Medenica je najpre radio u Kulturno-propagandnom centru tadašnjeg Valjevskog sreza, potom je do penzije bio foto-reporter lista "Napred". Zvanje majstora fotografskog zanata, zvanično, stekao je 1965. i ubraja se u retke fotografe sa diplomom.

- Očev brat, krajem pete decenije prošlog veka, služio je vojsku u Valjevu i bio je oduševljen lepotom grada, ljudima, prirodom, istorijom ovog kraja, pa su roditelji odlučili da se iz Kolašina presele u grad na Kolubari, koji je mesto mog rođenja - kaže Dragan Medenica.

- Valjevo je bilo Dragišin drugi zavičaj, vredno i predano je objektivom foto-aparata, od kog se nije odvajao, beležio sve značajne događaje u kolubarskom kraju. Gde god je išao, sve je posmatrao kroz tražilo foto-aparata. Uz novinsku, koja mu je bila stalan posao, intenzivno i veoma uspešno se bavio i umetničkom fotografijom.

Imao je više od 450 kolektivnih i 35 samostalnih izložbi umetničke i novinske fotografije. Autor je foto-monografija "Desanka Maksimović u zavičaju" i "Valjevo - grad i okolina, vreme za nezaborav". Za vrhunske domete u umetničkoj fotografiji, dobio je više od 120 prestižnih međunarodnih, regionalnih i domaćih nagrada. Odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem, a 2005. dobio je i Nagradu grada Valjeva.

- Iako se fotografijom bavim više od sedam decenija, ne odvajam se od foto-aparata, beležim svaki zanimljiv i neponovljiv trenutak, detalj - govorio je svojevremeno Dragiša Medenica za "Novosti".

- Kada sam se doselio, Valjevo je bilo sasvim drugačije, nije bilo fotografskih motiva kao danas. Bio sam veoma mlad kada sam, posle Drugog svetskog rata, završio školu za fotografe. Kao foto-reporter valjevskog lista "Napred", toliko sam voleo svoj posao, da za radno vreme nisam znao. Stari način nastajanja fotografije, u laboratoriji, neuporediv je sa današnjom digitalnom tehnologijom.

Zanat koji će biti njegov životni poziv, počeo je da izučava još kao četrnaestogodišnjak kod rođaka, poznatog kolašinskog fotografa Ljuba Medenice. Nastavio je, tako, porodičnu tradiciju bavljenja fotografijom.

- U novinskoj fotografiji uvek sam se trudio da vidim ne samo događaj već i umetnost - objašnjavao je Dragiša.

- Otud su mnoge moje umetničke fotografije i nastale upravo na događajima kojima sam prisustvovao kao foto-reporter. I moj čuveni "Šumadijski čaj" nastao je prilikom svečanosti otvaranja novog puta za Divčibare, krajem šeste decenije prošlog veka.

Seljani su u velikom kazanu pripremali kuvanu rakiju, a moje je bilo samo da taj jedinstven prizor koji sve govori ovekovečim foto-aparatom. "Šumadijski čaj" dospeo je na mnoge izložbe širom sveta, ova fotografija osvojila je brojne vredne nagrade, naposletku dospela i u muzej.

Dragiša je bio jedan od retkih fotografa, ako ne i jedini koji je objektivom beležio posete rodnom, valjevskom kraju Desanke Maksimović, najveće srpske pesnikinje. Dolazila je na gotovo svaku njegovu izložbu fotografija. Objavio je foto-monografiju "Desanka Maksimović u zavičaju".

- Izuzetno sam poštovao veliku pesnikinju, a čini mi se da je i ona cenila moj rad - pričao je Medenica.

- Rekla mi je jednom prilikom da je na mojim fotografijama uvek vedra, nasmejana, ozarena, više nego što je inače u prirodi, da sam uspeo da uđem u njenu dušu i pitala me kako u tome uspevam.

Zabeležio je Medenica rađanje i razvoj energetskog giganta, Rudarskog basena "Kolubara", kod Lazarevca. Tokom šeste i sedme decenije prošlog veka, kada je "Kolubara" krupnim koracima nastajala, ovekovečio je montažu i puštanje u rad moćnih bagera "glodara".

- Bez tih fotografija ne može nijedna monografija "Kolubare" - rekao je za "Novosti" svojevremeno.

- Naročito mi je draga fotografija belca, jedinog konja s kojim je rudar Miloš Belaćević svojevremeno iz okna Junkovac, sa dubine od 500 metara, vagonetima izvlačio ugalj. Belac je, nedugo potom, otišao u zasluženu penziju, jer je u "Kolubari" počeo da radi površinski kop "Polje A". Svojevremeno sam "Kolubari" poklonio sve negative i fotografije vezane za ovaj energetski kolos. Bio sam razočaran kada sam saznao da je to ogromno dokumentarno blago negde zagubljeno.

Dok je bio foto-reporter lista "Napred" i filmski snimatelj TV Beograd za njega nije bilo nerešenog zadatka. Stariji novinari prepričavali su anegdotu da su, prilikom otvaranja novog puta u okolini Valjeva, visoki gosti iz Beograda na Dragišin zahtev morali dvaput da seku traku, da bi kadar na fotografiji bio što bolji!

- Za oca je fotografija bila sve, ljubav, posao, strast - kaže Dragan.

- Obožavao je foto-aparate i tehniku, a ljubav prema fotografiji preneo je i na mene, a ja na moju ćerku, koja će, nadam se, možda i kao hobi, nastaviti ovu porodičnu tradiciju.

Dragiša je najviše voleo da fotografiše ljude, takozvanu lajf fotografiju, da zabeleži spontane trenutke. Tako je svojevremeno sa vrata naše fotografske radnje snimio fotografiju velikog nevremena u centru Valjeva, na kojoj je bila volovska zaprega i koja je sutradan bila objavljena na naslovnoj strani upravo "Večernjih novosti", koje je Dragiša redovno čitao i izuzetno cenio...

UMALO SE NIJE UDAVIO

- Ništa Dragišu nije moglo da spreči da ispuni foto-reporterski zadatak - kaže Dragan.

- Fotografisao je boravak Josipa Broza Tita u Valjevu, a kad su iz protokola zahtevali da ta grupa foto-reportera izađe iz prostorije, da bi ušli drugi, otac se, kako je pričao, sakrio iza neprozirne zavese. Priključio se drugoj, pa trećoj grupi i nastavio da fotografiše, kako bi zabeležio što bolje kadrove. Opet, na Ubu, kad je bila velika poplava, umalo se nije udavio u nabujaloj reci Tamnavi, u koju je bio upao, jer nije hteo da pusti foto-aparat u vodu, da bi se uhvatio za granu. Izvukao ga je čovek, koji je slučajno naišao.

DRAGOCENA BAŠTINA

- Dragiša je ponosno, mirne duše, mogao za sebe da kaže da je bio ostvaren čovek u svemu - kaže ponosno njegov sin Dragan. - Imao je troje dece, šestoro unučadi. Dostigao je zavidnu starost, bio pokretan i aktivan i u poznim godinama. Međutim, pandemija korone doprinela je da iz straha manje izlazi, zbog čega mu je verovatno i ozbiljno popustilo zdravlje, pa je posle duže bolesti preminuo. Ostavio je ogromnu fotografsku baštinu, koju je za života poklonio Narodnom muzeju u Valjevu i reviji "Kolubara". Deo fotografske građe još je u porodičnoj zbirci, u kojoj će zauzimati značajno mesto, na ponos njegovih potomaka.