POZORIŠNA KRITIKA: Paradoks o ljubavi
TAMO gde je ne očekuješ zbog tradicionalnog shvatanja "da kad siromaštvo uđe na vrata, ljubav izleti kroz prozor", baš ona održava nedaćom povezane ljude (porodicu sa dvoje dece, koja očekuje prinovu, majku i sina koji joj je staratelj, ženu koja očekuje svoju porodicu iz Sudana i mladog čoveka iz Sirije), u izvesnom svratištu, u Engleskoj.
Novosti
Aleksander Zeldin majstorski gradi atmosferu očaja, koji narasta što se više bliži Božić, praznik koje slavi porodičnu slogu i zajedništvo. U tom paradoksu, između očiglednih okolnosti u kojima ovi ljudi žive i njihovog ubeđenja da će im država omogućiti da praznik proslave u sopstvenom domu, njihova srčana upornost da se ne raspadnu iznutra i ne izgube kontakt sa bližnjima čine Zeldinovu temu, ljubav, zaista relevantnom.
Kako ne postoji nikakva mogućnost sopstvene intime u prenatrpanosti svratišta, s jednim toaletom, koji je metafora za zajedničko čistilište, devojčica iz tročlane porodice je prinuđena da svoju ulogu u božićnom vertepu priprema pred nama, dirljivo, naivno, anđeoski uzvišena u svojoj želji za uspehom. Ona čista srca veruje da je obavljanje svakodnevnih, dosadnih školskih aktivnosti dobar okvir za normalan život, pa to održava po svaku cenu. Stariji brat, reper, gaji prezir prema siromaštvu u kome su, koga se stidi. Otac gladuje, a njegova partnerka, pred porođajem, pokušava da se obrazuje za instruktorku velnesa, jer još nije izgubila svaku nadu... Glad kuca na vrata svratišta i još jedna jasna metafora se pomalja iz stalnog otvaranja malog frižidera, koji svi koriste, kao neko zajedničko pojilište, mada svako ima svoju hranu, makar javno...
Sin, koji je ostao bez posla, izbačen, sa starom, bolesnom majkom iz sopstvenog doma, mrzi što je zarobljen s njom, ali je i iskreno voli, Sudanka stalno pokušava da razgovara telefonom sa svojom dalekom decom, a Sirijac se sklanja od svih, dok sa Sudankom, na njen poziv, ne progovori arapskim jezikom, koji ih oboje vraća u poziciju čoveka koji ima svoj identitet i emociju, što mu maternji jezik dopušta...
Jednostavno, mirno, ritmično, Aleksander Zeldin gradi ovu socijalnu tragediju, koja raste najviše u scenama, gde se i u svratištu božićna radost priprema, kao da će je biti...
Lepa je "svetlost " kada porodica, koja je izgubila sve, čak i onu malu socijalnu pomoć koju je imala i spala na "banku hrane", odlazi na proslavu Isusovog rođenja, a deca, kostimirana jadnim "rekvizitima" iz skloništa za beskućnike, žure da bar u vertepu imitiraju onaj radosni život, koji slavi porodicu, jedino što njima još nije oduzeto.
Odlična predstava, uzvišena u svojoj jednostavnosti glumačkog izraza i autorske autentičnosti.
BONUS VIDEO - SEĆANjE: Pavle Vujisić nije završio glumu, ali mnogima je mogao da bude profesor