EKSPERIMENT SA SOPSTVENIM IDENTITETOM: Ako kompletno promenim svoje lice, hoće li i tada biti jasno da sam ja – ja (FOTO)

Namera mu je bila je da proveri može li radnik u Meksiku da živi od minimalca koji iznosi oko jedan evro.

*Performans, zapravo "predstavu-predavanje", sproveo je kao lični eksperiment, ali nije uspeo dugo da preživi sa meksičkim minimalcem... Do kakvih je zaključaka došao iz neposrednog susreta sa radnicima, da li je dokučio kako oni uspevaju da tako, iz meseca u mesec, "prežive" ceo radni vek?

- Teško je izvesti zaključke o tome šta moja ideja o minimalcu znači jednom radniku. Ono što sada imam je dublje ubeđenje o težini predstavljanja te ideje da mogu biti neko drugi, neko ko živi tuđi život. Vrlo je uobičajeno u Holivudu, na primer, da neki glumac ode i dve nedelje radi posao kojim se bavi njegov junak u filmu, što mu, kao, daje dovoljno uvida i elemenata da nekog odigra kako treba. Ali, ja lično nisam baš uveren u to. Nisam siguran da nam ta mogućnost pomaže da bolje razumemo ili bolje odigramo drugu osobu. Nisam siguran kako to funkcioniše. Što se mojih zaključaka u vezi sa Tihuanom tiče, više je stvar etičke problematike, jer možete glumiti osobu koja nema novca iz ugla nekoga iz srednje klase, poput mene, ali neko iz niže klase ne može da glumi kao da je iz srednje klase. To su moji glavni zaključci i utisci nakon rada na ovoj predstavi.

*Kako ste se odlučili za život u stalnoj transformaciji? Da li vam je naporno da neprekidno menjate ime i fizički izgled?

- To pitanje ima duboke korene u radu cele naše kompanije, Lagartihas tiradas al sol. Mi smo kolektiv umetnika osnovan 2003, prvo u Meksiko sitiju, potom i u drugim delovima zemlje. Sve je povezano sa tradicionalnom idejom glumca koji pokušava da bude druga osoba, da preuzme tuđi identitet. Razmišljali smo o tim pitanjima na vrlo jednostavan način, ali smo pokušali i da proniknemo šta znači biti "ja". Ili, šta treba da promenim kako bih bio neko drugi, kao i šta mene čini ovim ko sam. Često mislimo da smo mi naša tela, ali šta bi se desilo da, recimo, izgubim ruku? Da li ću i dalje misliti da sam to što jesam? Ako kompletno promenim svoje lice, hoće li i tada biti sasvim jasno da sam to ja? Ima nekih delova tela za koja naročito vezujemo ideju sopstvenog identiteta. Dobar primer za to je Majkl Džekson. Kada vidimo njegovo lice pred kraj života, pitamo se da li je to ista osoba s početka karijere.

*Šta je u u biti ljudskog identiteta?

- Mislim i da su naša sećanja i iskustvo sveta, takođe, izvor našeg identiteta. Kad neko ima nesreću i izgubi pamćenje, pitanje je da li je to ista osoba ili ne. Ta ideja šta znači biti "ti" često je tema naših pozorišnih projekata, a onda smo pokušali i da ta pitanja proširimo na ideju osobe koja već glumi - nekog drugog.

HAMLET I PERA

U SVETU pozorišta uvek pokušavamo da posadimo u umove gledalaca jedno seme, ideju da tu vekovima stvari nisu baš onakve kakve ljudi sa scene kažu da jestu. Ako neko kaže da je Hamlet, znamo da ta osoba nije Hamlet - objašnjava naš sagovornik. - Međutim, pre nekoliko decenija sila zvana stvarni život skočila je na scenu i sada smo kao publika veoma naviknuti da kad neko izađe na scenu i kaže "moje ime je Pera", mi ćemo pretpostaviti da je ta osoba zaista Pera i da, recimo, govori istinu. To je pravac koji želimo da istažimo u pozorištu. Jer, tradicija pozorišta počiva na tenziji šta je stvarno, a šta nije.