"NENADOVIĆ" DOMAZETOVOJ: U Brankovini kod Valjeva uručena nagrada za najbolji putopis (FOTO)
U PORTI crkve u Brankovini kod Valjeva, zadužbini znamenitih Nenadovića, danas je nagrada za najbolji putopis na srpskom jeziku "Ljubomir P. Nenadović", koju dodeljuje istoimena biblioteka u gradu na Kolubari, uručena Sanji Domazet za delo "Na kafi kod Šekspira", u izdanju "Službenog glasnika".
Foto: B. Puzović
Odluku o laureatu žiri kojim predsedava profesor dr Radivoje Mikić doneo je jednoglasno. Sanja Domazet piše sasvim osobenu vrstu putopisa, navedeno je u obrazloženju nagrade.
Ona je moderni putopisac koji ne odlazi na neko mesto da prvi put uđe u jedan stvaralački svet, već na to mesto odlazi kao dobro obavešteni znalac, koji, kad je već na licu mesta, sopstveno znanje podvrgava dodatnoj proveri, nastojeći da utvrdi kakav je odnos između onoga što je naučeno i doživljaja.
- To u stvari znači da Sanja Domazet traga za onim što je samo jezgro jednog umetničkog sveta uvedeno u doživljaj, u tačku gledišta onog "ja" u putopisnom tekstu - rekao je Radivoje Mikić. - Uvek je interesuje kako je nastao jedan umetnički svet, odnosno kako je tvorac tog sveta prolazio kroz ponekad i vrlo teške životne okolnosti, kako je spoznavao duhovni horizont svoje epohe i kako je nastojao da izgradi umetnički jezik koji je u stanju da nam prikaže ono što je osnovno u svakom velikom umetničkom doživljaju sveta i života.
Sanja Domazet, književnica, novinarka, profesor univerziteta, piše poeziju, prozu i eseje. Objavila je više romana, knjiga eseja, drama i priča. Dobitnica je brojnih nagrada. Doktorirala je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde je vanredni profesor novinarstva.
PUTNICI PRIPOVEDAČI
Ljubomir Nenadović prvi je među našim literatama osetio da putovanja putnika pretvaraju u pripovedača, da se reč ne otkriva, već na putu dolazi ka nama, kao plod stvari, iskustva i povišene emocije, onda kad na putu prestanemo da vidimo obalu sa koje smo krenuli - rekla je u svojoj besedi dobitnica nagrade. - Vrativši se u Brankovinu, Nenadović je osećao da se krug svetlosti oko njega sužava, ali je i u smrt želeo da uđe otvorenih očiju. Nije se bojao plamteće praznine hodnika u koji je stupao, imao je mir onoga ko je izvršio svetu dužnost: svojim delom ušio je bolni procep u nama. I bio biće kroz koje nas je bog voleo.
- Đačka lektira "Pisma iz Italije" učinila je da ostanem večiti dužnik lepoti Nenadovićevog dela - rekla je dobitnica. - Taj dug mu, nadam se, polako vraćam, zauvek zanesena njegovom imagologijom. Ljubomir Nenadović tvrdio je da pisati znači voditi najdublje razgovore sa sobom, fotografisati sopstvene misli. Za njega, biblioteke su vazda bile prostori sećanja, a putovanja poziv na najuzbudljivije najplemenitije obrazovanje, gde putnik, zanesen rascvetalom Firencom, defileom senki u Rimu, doživljava alhemijski, inicijacijski preobražaj.