DUHOVNI DNK: Knjiga "Sveti Sava u srpskoj književnosti i kulturi"

- Primetili smo da su vredna naučna ostvarenja o Savi više rezultat nastojanja i truda pojedinaca, a mnogo manje rezultat organizovanih i sistematskih istraživanja naučnih institucija u poslednjih 200 godina - konstatuje dr Bojović, profesor Stare srpske književnosti. - Na srpskim univerzitetima i fakultetima društveno-humanitičkih nauka studenti često slušaju i izučavaju marginalne naučne probleme, a do prošle godine ni na jednom fakultetu, filološkom, filozofskom, bogoslovskom nije bilo prilike da se sluša predmet o Svetome Savi. On se u prigodama uzdiže na najveću moguću lestvicu, ali upravo govori na tim skupovima otkrivaju naše dosta površno znanje o njemu i zato smo smatrali da je neophodan integralni naučni pristup Savinoj ličnosti i delu.

Kao ilustraciju značaja prvog srpskog arhiepiskopa, duhovnog oca srpske nacije, naš sagovornik navodi poštovanje koje prema njemu gaje objektivni bugarski naučnici.

- Bezbroj puta sam ih čuo kako govore: "Kakva bi naša istorija bila samo da smo imali Savu" - navodi dr Bojović. - Mi Srbi još uvek nismo shvatili njegov značaj, jer smo donekle pronikli u njegov monaški i pastirski rad, ali on je neodvojiv od nacionalnog rada, kojim nauka tek treba da se bavi. Moramo da sagledamo Savu, koji je Božji čovek, ali i pravi Nemanjić, koji nikada nije statičan, niti se prepušta sudbini. Iako zvuči paradoksalno, Sava je uvek dinamičan, i u monaškom podvigu ćutanja, i u govorenju, i u delanju.

Knjiga dr Bojovića je niz eseja i članaka koji daju ljudsku plastičnost i toplinu Savinom uzvišenom kanonskom prikazu sa fresaka. On oživljava u imaginaciji čitaoca kao čovek koji je kroz neverovatno životno putovanje i brojne preobražaje izrastao u živog svetitelja. Dr Bojović dešifruje pre svega "dekodiranjem" višeslojnih zapisa Savinog učenika i saputnika Domentijana koji predstavlja najmlađeg Nemanjinog sina ne kao skrušenog begunca od života, već kao naslednika očeve ogromne snage i volje, koji u duhovnom svetu zaokružuje njegovu misiju stvaranja "srpske obećane zemlje".

Mladi Rastko, s nemanjićkom odlučnošću naglo preseca veze sa otadžbinom, domom i porodicom, da bi se na Svetoj Gori, u samoći, ćutanju i asketizmu približio Bogu. U prvom pismu sa Atosa on roditeljima impulsivno poručuje da "brinu o duši svojoj" i da ga ne traže, a dr Bojović ukazuje na Domentijanovo svedočanstvo da se Savi desilo nešto važno i zagonetno na vrhuncu monaškog podviga. On se neočekivano preobražava, naziva sebe "bludnim sinom" i poziva oca Nemanju, monaha Simeona, da mu se pridruži na Atosu gde se zajedno proslavljaju podižući srpski Hilandar i darujući mnoge druge svetogorske manastire.

Autor ukazuje i na važnost Domentijanove priče o Simeonovom proročanstvu u poslednjim danima, kada sinu najavljuje život ispunjen velikim putovanjima i podvizima. Nedugo zatim, Sava iz duboke tuge posle očeve smrti, ispunjene ćutanjem i krajnjim iscrpljivanjem prolazi novi dramatičan preobražaj.

- Sava izgovara rečenicu: "Od sada mi nije lepo ćutati", jer odlučuje da se vrati u svet i preuzme pastirsku odgovornost za svoj narod - kaže dr Bojović - Odnos između Svetoga Save i srpskog naroda, koga je učinio "novim Izrailjem", najbolje se vidi u vreme boravka na Sinaju. Ono što je Mojsije rekao prvom Izrailju, jevrejskom narodu, noseći poruku sa visina, za Srbe je učinio Sveti Sava. Mi još nismo razumeli sasvim značaj pojmova vezanih za Svetog Savu i srpski narod kao "novi Izrailj", te neverovatne niti kontinuiteta koja nas vezuje sa drevnim Izrailjom, starozavetnim narodom, ali i sa novozavetnim ličnostima.