INTERVJU Egon Savin: Živimo u svetu bez dobrih namera

- Mislim da je to slučajnost. Inače, čudi me da bilo koji teatar na ovim prostorima ne igra Nušića. Jednostavno, on je pozorišni genije. Stalno koristim priliku da skrenem pažnju da u Beogradu ne postoji Scena "Branislav Nušić", pozorište s njegovim imenom, pa ni Srpska komedija. Mislim da bismo morali da imamo mesto gde bi bili izvođeni naši najveći komediografi (Nušić, Sterija, Aca Popović) značajni i u evrpskim okvirima, kao i neki savremenici koji ne zaostaju mnogo za ovim velikanima. Uostalom, malo koja zemlja u Evropi ima takvu komediografsku tradiciju kao Srbija.

"Pokojnika" ste smestili u tridesete godine prošlog veka, kada je i nastao, mada je cela priča mnogo bliža našem vremenu nego tadašnjoj, još plemenskoj Crnoj Gori?

- Nušić je svevremen. Njegovi komadi su toliko utemeljeni u mentalitetu, a mentalitet Crne Gore ne razlikuje se od srpskog. Mada, u ovom trenutku komad bolje "leži" tamo nego u Beogradu. "Pokojnik" je oštra satira, ne može da ne odjekne u svakoj sredini i u svakom vremenu. Bez dlake na jeziku, rekao je sve o sprezi vlasti i kriminala, porodičnih odnosa baziranih na interesu, pohlepi. Slažem se da je "Pokojnik" danas aktuelniji nego kad sam ga radio u Narodnom pozorištu.

Zašto?

- Ovo je satira, a ono je, pre svega, bila porodična drama. Ranije sam insistirao na krizi porodičnih odnosa i postavljanju pitanja šta znači izdaja najbližeg bez obzira na sistem, vreme i epohu. "Pokojnik" je sada mnogo više satira i stvar društvenih odnosa, moći nekih ljudi da ukradu, proteraju, otmu, da nekog proglase mrtvim i u bukvalnom i u prenosnom značenju. Veoma liči na stvarnost u kojoj živimo.

Kažete da pojedina dela sama prozivaju određeno doba?

- Biram komade iz nekog mog afiniteta ili ljubavi prema literaturi. Naravno, pozorište mora da bude provokativno, da pobudi sumnju. Svet je velika obmana. Živimo u vremenu laži, u kome je teško prepoznati šta se zapravo zbiva. Sva dela koja demaskiraju društvene i političke odnose, zloupotrebe, nepravde, zapravo su prozvana. Naročito mi je stalo da na scenu postavim zanemarene literarne vrednosti. "Gospođa Olga" Milutina Bojića, koju ću raditi u Narodnom, primer je za to. Pisac je umro mlad, a napisao je toliko velike poezije i značajan komad, nimalo inferioran u odnosu na Strindberga ili Krležu. Važno mi je da afirmišem te zaboravljene velikane. Kad je u pitanju srpska međuratna drama mislim o Marambu Jovanoviću i komadu "Naši sinovi" koji ću rado režirati ako budem imao prilike. Takođe, o Predićevoj "Golgoti", "Razvojnom putu Bore Šnajdera" Ace Popovića i još nekim Nušićevim dramama, pre svega "Jesenjoj kiši".

Ipak, nikada niste poželeli da postavite "Gospođu ministarku"?

- Mnogo je rađena, popularna, veoma zabavna kao i većina njegovih komedija. Po mom mišljenju, nema tu elemenata za ozbiljno pozorište. "Ministarka" je, zapravo, pitanje jedne glumice. Ako imate podelu, onda je i radite. Ona je kao neki pamflet, zato su mi te Nušićeve komedije mnogo manje privlačne nego drame koje nisu adekvatno vrednovne. Sve su dobile loše kritike, čime se dokazuje da se pozorišna kritika uglavnom ne razume u pozorište, iako o njemu piše.

Da li u životnom teatru apsurda, pozorište može da prati gotovo nezamislivo brze promene stvarnosti?

- Naravno da treba da se bavi pitanjem elementarnih etičkih normi, ali ljudska nesreća retko zavisi od sistema. Da parafraziram Šeksipira, ljudi su nesrećni zbog neostvarene ljubavi, planova i ambicija, zbog toga što ih zatiče starost... Političke okolnosti samo, kao nekakav začin, doprinose našem osećanju. Postoje ratovi i nepravde, ali mi živimo u nepravednom svetu koji moramo prihvatiti i jasno sagledati na šta možemo, a na šta ne možemo da utičemo. Mislim da se pozorište često bavi pitanjima i temama koji su van domašaja moći da bilo šta promenimo. Dovoljno je da dovede gledaoca u poziciju da se zapita je li je učinio dovoljno vrednih stvari za sebe i svoje bližnje... Kant je govorio:

"Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni". I šta je to, uopšte, kolektivni identitet? Jer, u njegovom okviru je toliko različitih ljudi i nespojivosti.

Da li smo danas na oštroj ivici ambisa i apokalipse?

- Čitava istorija čovečanstva su ratovi, proizvodnja zla i mržnje. Ne verujem da je ovo vreme gore od bilo kojeg drugog. Ja sam imao sreću da rastem u jednom neuporedivo boljem vremenu. To su šezdesete i sedamdesete kad sam studirao, kad smo zaista mislili da je ovde najbolje na svetu. I bilo je! Imali smo ogromnu privilegiju da živimo u ovom gradu. Za nas koji smo se bavili kulturom bilo je to doba duhovnog izobilja i lagodnog života. A onda je došlo zlo sa nacionalizmom.

Beograd je bio svet?

- Zahvaljujući i svojoj otvorenosti, kao grad bez predrasuda. U to doba radnici su odlučivali o sudbini svojih firmi i preduzeća, bili su "obavezni" da idu na letovanje, dižu kredite i zidaju kuće, decu šalju na organizovane i besplatne ekskurzije.

Jednom smo pričali o domovima kulture u svakom, pa i najmanjem mestu nekadašnje Jugoslavije?

- Bilo je obavezno ići i u pozorište, operu, koncerte. Nisi mogao da dobiješ pozitivnu ocenu iz muzičkog obrazovanja ako nisi pokazao ulaznicu sa koncerta ozbiljne muzike. Pozorište je odlazilo u fabrike da bi i radnici imali kulturu nadohvat ruke. Vreme plemenitih namera. Danas nema dobrih namera. Živimo u zlonamernom svetu.

U zaoštrenim krajnostima, u sudaru Titana, čini se da smo zaista na ivici trećeg svetskog rata?

- Ja sam laik po tim pitanjima. Pratim s velikom pažnjom sve što se događa, ali preko medija. Sve što znamo, saznajemo iz druge, treće ruke.

I ranije se tako saznavalo?

- Zato i jeste veliko pitanje da li mi, uopšte, imamo predstavu o tome šta se događalo, kao što ne verujem da imamo i danas. Dovoljno je promeniti samo nekoliko TV kanala, pa videti potpuno različite aspekte oko iste stvari. Informacije su konfrontirane i kontradiktorne, čovek ne zna šta da misli. Ja nekako verujem, ako se i dogodi taj rat - proći će. Već su bila dva svetska rata, mnogo ljudi je umiralo, velike su se nesreće dešavale. I opet su postojali periodi u kojima su se ljudi trudili da osmisle svoj život.

Na veliku rusku kulturu pala je sa Zapada anatema. Prisustvujemo li nekom novom makartizmu?

- Da Bog siđe sa nebesa, to nije moguće! Nemoguće je osporiti ni Dostojevskog, ni Tolstoja, ni Čehova. Ne samo njih trojicu, nego na stotine neospornih autoriteta koji pripadaju ruskoj kulturi i nauci. Ko se usudi da tako nešto izjavi postavio je sopstvenu dijagnozu. To je, takođe, neki vid propagande koja je, izgleda, odlučujuća... Više nije bitno koliko je ljudi poginulo, već samo emisije u kojima se zastupa da je jedna ili druga strana u pravu. O broju nastradalih nema informacija ni u Rusiji, ni na Zapadu.

Uz najviše profesionalne nagrade dobili ste ove godine visoko državno odličje, Karađorđevu zvezdu drugog stepena za naročite zasluge u pozorišnoj umetnosti?

- Bio sam iznenađen, naravno, jer nikad nisam bio, što bi se reklo, društveno-politički radnik. Nisam ništa radio van svoje struke. Istina, bio sam član Nacionalnog saveta za kulturu, ali i to je vezano za profesiju. S druge strane, verujem da sam priznanje zaslužio zato što sam kroz svoje predstave afirmisao brojna dela srpske književnosti. I dalje mi je namera da ih afirmišem.