IDEALISTA SAM, NEMA MI POMOĆI: Branka Katić, u razgovoru za "Novosti", uoči beogradske premijere "Tramvaja zvanog želja"

Prvi put publika ju je videla u junu na Belefu, potom na Brionima, a sada će se, konačno, naći i na Crvenom krstu.

Reč je o koprodukciji tri kuće (festivala Belef, BDP i Teatra Ulisis) i najizvođenijim tekstu poznatog pisca čija je praizvedba bila 1947. na Brodveju. Reditelj Elija Kazan četiri godine kasnije uradio je i filmsku verziju, nagrađenu sa četiri Oskara. Gotovo istovremeno Vilijams je dobio počasno mesto na repertoaru BDP: u "zlatno doba" teatra na Crvenom krstu odigrano je njegovih pet naslova, ali ne i ovaj komad. Sada je, izgleda, došlo pravo vreme i za "Tramvaj" i za Branku Katić u ulozi Blanš Diboa, nastavnice engleskog jezika iz Misisipija...

Vilijams kao rodonačelnik "neudobnog pozorišta", ponudio je konzervativnom američkom društvu dramu koja razbija mnoge tabue i predrasude tadašnjeg vremena, s kojima se i osam decenija kasnije susrećemo. Nasilje u porodici, siromaštvo, alkoholizam, zlostavljanje žena, otpor homoseksualizmu - i dalje su aktuelni. Elija Kazan u svojoj rediteljskoj belešci komad je nazvao "poetskom tragedijom" u kojoj nam je prikazano "konačno rasulo ugledne ličnosti koja je nekad imala veliki potencijal i koja, čak i kad se srozava, poseduje vrednost koja prevalizazi vrednost 'zdravih', surovih osoba koje je ubijaju".

Da nije bilo lako izneti ovakav lik svedoči i njena protagonistkinja, Branka Katić, ističući da se posle šestočasovnih proba najviše plašila da ne ostane u tom stanju i da se i sama osećala kao da je preko nje prošao - tramvaj. Objašnjava da su predstavu radili sloj po sloj "jer Tenesi tako piše, pa i ono što je naizgled sukob dve sestre, u sebi ima još mnogo nivoa koje su otkrivali".

Na pitanje kako se osećala kad je dobila zadatak u komadu jednog iz velike trojke američke dramaturgije 20. veka (Vilijams, Artur Miler, Judžin O' Nil), poznata glumica u razgovoru, za "Novosti", kaže:

- Bilo mi je zanimljivo da radim ovu kultnu ulogu, u komadu koji je obeležio prošli vek.

Težak je i kompleksan zadatak, veliki izazov za mene. U liku Blanš postoji mnogo kontradiktornosti. Nežna je, ali poseduje i snagu bagera, što znači kad se nešto desi ka tome ide nezaustavljivo. Pritom, ima problem sa alkoholom koji je problem i današnjeg društva. Mada je, istina, reč o najprihvatljivijem poroku. Jer, ako prestaneš da piješ, svi pitaju: "Šta nije u redu?!"

Naša sagovornica veruje da najveći problemi i sada postoje u svetu zato što se ne trudimo da razumemo jedni druge:

- Mislimo da sve znamo najbolje. Da li zbog vaspitanja, sredine u kojoj živimo ili nečeg drugog... I ta nemogućnost da se bude strpljiv, radoznao, da se shvati da neko ko je drugačiji nije zbog toga loš ili protiv tebe, nego da je lepota ovog sveta upravo u tome da smo različiti i da svi donosimo neko svoje iskustvo: svoju boju, svoj miris i notu. Sve su to stvari koje ovaj svet čine dobrim i lepim.

Govoreći o Vilijamsovim temama i likovima, Katićeva naglašava da je on fantastičan pisac koji traži od glumca da u svemu ide do kraja:

- Ne možeš na pola da glumiš. Kako kaže, on želi da stigne do kosti, do krvi, da ogoli ljudsku prirodu da bi je razumeo. Takođe, ističe da ne veruje da postoje zlikovci i heroji, nego da smo svi samo individue koje su u određenom trenutku naših života napravile dobre ili loše izbore. I to ne samo svojom voljom nego i uticajem društva u kom živimo, vaspitanja i nekih okolnosti u kojima se nalazimo. Dok to govorim ježim se, jer mi je žao što se nekako svi, zajedno, ne možemo da dignemo na neki viši nivo. Zašto još uvek postoje ratovi, zašto otimamo jedni od drugih, zašto se guramo, zašto stavljamo etikete, zašto nešto branimo, zašto svi ne radimo na tome da pomognemo jedni drugima ne bi li napravili bolji svet? Idealista sam, nema mi pomoći.

Uostalom, kako objašnjava, zadatak pozorišta je da istraži razloge određenog ponašanja, da istraži ljudsku prirodu:

- Teatar treba da vas dirne ili nasmeje, mislim da smo u ovoj predstavi uspeli i jedno i drugo. Pozorište je moja stara ljubav, ipak, pošto sam živela u inostranstvu i imam akcenat na engleskom, pružalo mi se veoma malo prilika da se bavim pozorištem. Posle svih stvari koje sam radila, osećala sam da mi fali direktan kontakt sa publikom, pogotovo u mom rodnom gradu. Sa onom publikom koja me zna od moje četrnaeste godine, koja voli ono što ja radim. Bio mi je potreban taj izazov, da sama sebe stavim u sve one procese kroz koje sam naučila mnogo o samoj sebi.

PODELA

U PREDSTAVI igraju i Vanja Nenadić, Miloš Petrović Trojpec, Marko Todorović, Nađa Sekulić, Jovo Maksić, Nikola Malbaša, Miloš Lazarov i Bojana Stojković.

Dramaturg je Željka Udovičić Pleština, scenograf Zorana Petrov, kostimograf Bjanka Adžić Ursulov, a scenski pokret i koreografija bili su zadatak za Stašu Zurovca.