KNJIŽEVNA KRITIKA: Pulsiranje sveta

 On to čini lako, zato što veruje i zna da se sveprisustvo božje najbolje oseća i vidi u malim stvarima. Tako on, s visokom osetljivošću, skromnošću, kakvi su i oni o kojima peva, sa potpunim odsustvom gordosti, svedeno, mudro sa Bogom razgovara.

Predeli njegovih misli i njegovih kratkih stihova su nepregledni, a opevani predeli uglavnom su ruralni, nenarušeni vrevom grada i bukom besmisla. To je prirodno mesto njegovih lirskih subjekata koji nepogrešivo prepoznaju nijanse u pulsiranju svog živog sveta - bilja (na primer Isusovog trna), životinja (krave, mrava, muva...) - koji se napajaju njihovom toplinom i koji toplinom uzvraćaju, koji harmonijom proisteklom iz osluškivanja drugog nenamerno prkose samoći. Lirske subjekte i sve oko njih odlikuju samo zvuci prirode, oni teže malim slobodama koje su zapravo velike. Takve slobode im i dolaze: Na našoj kući je / pokvarena brava, / pa već mjesecima/ ne zabravljujemo vrata. // Sada svako može ući, / poslužiti se hljebom, vodom, solju, / sitnim novcem što tu stoji, / kao u crkvi, / a neko dokon može se / dohvatitu kakve knjige. // Na našoj se kući / ne zaključavaju vrata, / a ja konačno imam dom /kakav sam želio. ("Kuća. Brava")

Istu takvu osetljivost lirski subjekti u ovoj zbirci imaju i prema neživom svetu prema kojem se, zapravo, ophode kao prema živom - s pažnjom i otvorenošću: Priljubljen / uz prozorsko staklo / posmatram pahulje / koje preda mnom usporavajući / dodirnu staklo. / Evo, ovako, rekoh, izgleda / kada Bog želi / da ti uđe u kuću. ("Gost")

Čovekova vera, prisutna je u svakom njegovom delu - od pravljenja pogače koja postaje busola (Pogača. Busola) do dalekovoda, dok pod njim sedi čovek i razmišlja o tome kako dosegnuti nebo (Dalekovod). Na isti način u njegovim delima sadržana je i poezija, samo ju je potrebno otkriti i objaviti: Opet malo poezije / u prostodušnim staračkim riječima / što su molile za kišu: // kada bi pala / makar koliko / za dobar roj pčelinji. (***) Čitajući knjigu Slobodana Jovića postaje nam bliska misao da je svako delo koje ne iskoračuje iz zakona prirodnih i božjih poezija, a poeta je, kako se u knjizi i kaže - Veliko Uvo, veliki slušač: Ja sam Veliko Uvo, / poglavica izumrlog plemena slušača, / samo ćutim i slušam, / slušam i trepćem kao riba ("Veliko uvo").

No, to Veliko Uvo ne ostaje gluvo na običaje sveta okrenutog od Boga, sveta koji sa Bogom zapravo nema ništa. Sve uglavnom počinje sa ulaskom u grad - u kojem je sve od paradoksa - seča hrastova uoči Božića (U kupoprodajnom svetu). To Veliko Uvo zna kakav je današnji svet, da nema sluha ni za šta dobro i humano, o čemu svedoče sugestivne pesničke slike koje sadrže i paradoks, metaforu i naročitu simboliku - krst dimnjaka srušene kuće svedoči o stradanju ukućana, a ujedno je spomenik i rušiteljima ("Dimnjak"), avio-bomba iz prošlog rata prošarana mahovinom koja liči na globus ("Bomba")...

Zbirka Slobodana Jovića "Isusov trn" pokazuje kako u svetu, u svakakvim vremenima, postoje pesnici - oni koji čuju i vide - mada ne mogu ništa promeniti niti odložiti, ali koji će nam, sasvim prirodno, snagom čistog talenta ukazati na značajne veze: Zagrizi krišku Sunca / kao parče dinje / i neka između svijeta i tebe / ne bude posrednika. ("Zavjese")