MELANHOLIČNI MAJSTOR SONETA: Istaknuti srpski pesnik Krstivoje Ilić , jedan od najboljih savremenih elegičara, sahranjen juče u Šapcu
ISTAKNUTI srpski pesnik Krstivoje Ilić, koga mnogi svrstavaju u red naših najboljih savremenih elegičara, umro je prekjuče u Šapcu, u 84. godini, posle kraće bolesti.
Sahranjen je juče na Novom groblju u ovom gradu, u kome je živeo poslednje dve decenije.
Rođen u zaseoku Vila-leska, u Posavotamnavi, školu je završio u obližnjem Draginju, Višu pedagošku školu u Šapcu, a kasnije studirao književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše još kao osnovac, a prve pesme su mu objavljene u tada popularnom dečjem listu "Pionir". Objavio je veliki broj pesničkih knjiga, među kojima su "Labudovi nad Vila-leskom", "Jastreb na nišanu", "Elegije iz predgrađa", "Prigovor Orfeju", "Katreni o vinu", "Proleće u Draginju", kao i nekoliko knjiga za decu od kojih su "Male ljubavne pesme" imale 20 izdanja. Bavio se i prevodilaštvom, prepevavajući sa nemačkog Hederlinga, sa ruskog Bloka, a sa makedonskog Pavlovskog. Dobitnik je nekoliko prestižnih nagrada, među kojima su "Kruna despota Stefana" za životno delo i statueta "Branko Radičević", kao i priznanja za dela namenjena najmlađima "Zlatni ključić Smedereva" i "Vitezova nagrada".
O njegovom pesničkom stvaralaštvu pohvalno su pisali Ivan V. Lalić, Danilo Kiš, Milan Komnenić, Radivoje Mikić, Momir Vojvodić, Dragomir Brajković, Jovan Pejčić, Milivoje Pavlović, Časlav Đorđević, Slađana Ilić...
Ističući da je, kao retko ko u njegovoj generaciji, živeo za poeziju, i od poezije; ovo drugo - malo teže, dr Milivoje Pavlović, za "Novosti", kaže:
- Pisao je neponovljivo za sve uzraste, uključujući i najmlađe: odavno je postao i pisac iz čitanke. Ogledao se i na pozorišnoj sceni kao autor dveju izvedenih drama - o boju na Mišaru i o Nemanjićima. Ipak, najveći domet ostvario je kao elegičar, opevajući u formi teškog distiha ovozemaljsku privremenost i neizbežnost nestajanja... Posle tri decenije provedene u orfejskom nemiru u Beogradu, Ilić se pre desetak godina vratio u Šabac, gde je takođe živeo gotovo isposnički.
U srpskoj književnosti i kulturi, smatra Jovan Pejčić, ostao je prefinjeni liričar, majstor forme, tvorac nekolikih najlepših soneta savremenog srpskog pesništva:
- Ilić je duboko uronjen, s jedne strane, u tradiciju srpske i svetske elegije, a s druge: u nasleđe uzvišene rodoljubivosti osvedočene susretom sa svetovnom i sa duhovnom srpskom povešću, sa pitanjima unutrašnjeg identiteta ličnosti i naroda. Svet je lirski junak Ilićevih stihova: priroda u svome bujanju i venjenju, život u dolini plača, prolaznost, ljubav i smrt. Pri tome je melanholija ton u kojem se događa i razvija ukupno Ilićevo stvaralaštvo, od početka (od "Razdora u sluhu ruže", 1973) do najnovije zbirke ("Krstovdan", 2021) - uvek prodornim, svežim, novim jezičko-poetskim slikama i metaforama peva on o onom najtežem i najbolnijem - metafizici stvaranja, postojanja i umiranja.
ZALjUBLjENIK U FUDBAL I BOKS
PODSEĆAJUĆI da se Ilić oglasio knjigom "Razdor u sluhu ruže" i odmah pokazao da ga privlači onaj način pevanja koji simbolizuje Rilke, dr Radivoje Mikić, za "Novosti", kaže:
- To je jedna vrsta lirskog apstrahovanja, čišćenja iz pesme svega što je empirijsko i težnja da svaka reč u pesmi dobije status simbola. To je bilo u oštrom kontrastu sa onim što smo svi mi koji smo se sa Krstivojem družili mogli da vidimo: šaljivdžija, pevač koji krije svoju pevačku veštinu u svim situacijama osim kad se nađe u šumi na Zvezdari, zaljubljenik u fudbal i boks, neumoran u svakovrsnim putovanjima, neko ko je sklon da se podsmehne svakome ko, po njegovom mišljenju, nije autentična književna pojava, ko je neka vrsta mediokriteta. I ta protivurečnost je i u osnovi putanje kojom se on sam kretao i u književnosti i u životu.
KIŠ: NA EVROPSKOM NIVOU
KADA je Danilo Kiš sedamdesetih godina pročitao u časopisu "Vidici" Ilićeve "Sonete za kurtizane", izjavio je:
- Ovo je evropska poezija, šteta što još nije prevedena na francuski... Ti kao da bežiš od slave - rekao je Kiš autoru soneta na zajedničkoj književnoj večeri u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, a ove reči zabeležio je Milivoje Pavlović i objavio u monografiji "Venac od trnja za D. Kiša".