RADE TANASIJEVIĆ, DOBITNIK "ŽIČKE HRISOVULJE“: Ne smeta mi kad kažu da sam pesnik sela

Ovoga puta priznanje za celokupan pesnički opus dobio je Rade Tanasijević (1962). Žiri ga je prepoznao kao jednog od onih autora koji vidaju, izranavljen i izbogaljen, srpski jezik. Prepoznao je žiri i da pripada retkom soju "istinskih pesnika zemlje", ako pod time razumemo potpunost pripadanja svome naslojenom, živom jezičkom tlu. Takva pripadnost ne sputava mu pesničke potencijale, nego ih samo dublje ukorenjuje.

Tanasijević je rođen u selu Draževac, kod Obrenovca, gde i danas živi od zemljoradnje. Objavio je sedam zbirki pesama, jedno prozno delo i četiri knjige za decu. Zastupljen je u više antologija savremenog srpskog pesništva, kao i u jednoj na španskom i jednoj na nemačkom jeziku. Dobitnik je još nekoliko značajnih književnih nagrada. A da li nagrade deluju na njega kao podsticaj ili opomena da mora da stvara istim intenzitetom, Tanasijević, za "Novosti", kaže:

- Nagrade kao i pokude ne deluju na buduće stvaralaštvo. Nagrada pruža mogućnost da na drugi način posmatram izvesne obesmišljene periode u svom životu. Možda ću napisati još desetak pesama, dobrih ili loših, svejedno. Možda će se to desiti u narednih desetak godina. A, možda ću ih napisati iduće nedelje.

* Žiri za dodelu "Žičke hrisovulje" definisao je vaš pesnički opus kao umnu liriku zemlje koju na srpskom obrađujete. Smeta li vam kad kažu da ste "pesnik sela", vidite li sebe drugačije?
- Ne smeta mi kad kažu da sam pesnik sela. Čoveka umnogome određuje i ono čime se bavi, što je njegov hleb. Nesporazum nastaje kada se stvara stereotipna slika o pesniku seljaku koji peva rimovanu deseteračku poeziju o najčešće projektovanoj folklornoj tradiciji. Odavno smo zahvaćeni vrtlogom promena. Ono što je uradio profesor Dragiša Vitošević sredinom prošlog veka objedinjujući poeziju Pauna Petronijevića, Srboljuba Mitića, Dobrice Erića i drugih, najpre u časopisu "Raskovnik", a zatim u dvema antologijama "Pastir traži dno neba" i "Orfej među šljivama" svakako je dragocen deo naše književnosti.

* Koji su dani najlepši u životu na selu? Da li ste neke od tih dana pretočili u pesme?
- Na početku knjige "Zemlja ljudi" Antoan de Sent Egziperi kaže: "Srećne su zemlje severa kojima godišnja doba pričaju leti - bajku o zimi, zimi - bajku o letu." Sada usled nesnosne vrućine pomišljam na zimu, na snežnopolje, slatkim umorom zavejano. Na duge razgovore sa prijateljima uz vino. A zimi - sanjarimo neki beli treperavi sprud na reci Peštan.

* Pisali ste o komšijama, pijancima, pričalicama, o pčelama, deci, majci, drugim umetnicima, draževačkim herojima, a da li ste napisali pesmu o svom zemljaku Aleksandru Leki Rankoviću?

* Živimo u vremenu i na prostoru u kojem vladaju tabloidi, rijaliti programi i turbo-folk kultura. Imaju li pesnici moć da menjaju stvarnost nabolje?
- U neku ruku mi živimo u Hakslijevoj viziji sveta. Ili je to samoostvarujuće proročanstvo. Podsetimo se, u Haksilijevom svetu vlada diktat mladosti, lepote, bogatstva, sreće i zdravlja. U svemu vlada tiranija sreće. S druge strane živimo u svetu projektovanog straha. A, strah je, kako kaže poljski sociolog Zigmund Bauman, neiscrpni resurs od koga žive bankari, političari, vidljivi i nevidljivi moćnici ovog sveta. Najbolji među pesnicima mogli bi biti čestice te pobune.

* U kojoj je meri pesnik našeg vremena daleko od svake mogućnosti da idealizuje bilo svoj položaj, bilo ulogu poezije?
- Aura koju su nekada nosili pesnici oko glave, završetkom romantizma deponovana je u ostave i škrinje. Ipak, iako savremena poezija govori najčešće u prezentu i prvom licu jednine, nije izgubila moć da prepoznaje i čita znake vremena.

* U jednoj pesmi pitate se "kako izgleda svet kada se ukloni koprena straha". Da li je strah izlečiv?
- Nisam prevladao nijedan strah, ali sam naučio da ga prepoznajem ispod raznih maski. Bilo je to dugo i mučno školovanje. U Bergmanovom filmu "Sedmi pečat" glavni junak vitez Antonios Blok u partiji šaha sa smrću bira bele figure. "Beli" igrač ima inicijativu i tempo. Smrt je čekalica. Misao o sledećem potezu odgoni misao o smrti. Neće se ta partija završiti nerešeno. Niko neće uzviknuti "remi" ili "ničija". Svaki naš potez približava nas ishodu. Na dobitku smo dok partija traje.

* Uvreženo je mišljenje da se od poezije ne može živeti. Može li se danas opstati na selu?
- Da, od poezije se ne može živeti. Verujem da na takvu mogućnost niko ne računa. Poezija je sama sebi plata, ovo nam došaptava sveti Toma Akvinski. Nažalost, pod naletom korporativnog kapitalizma ogroman broj malih poljoprivrednih proizvođača propada. U teškim vremenima, koja su možda opet pred nama, mali zemljoposednici su spasili Srbiju.

* Napravite nam lični kroki vašeg sela Draževac.
- Napisao sam gorki stih: "Nikada neću napustiti svoje selo/ ovde imam sve što mi nedostaje". Nisam jedini koji je svoje rodno mesto pretvorio u stalno mesto boravka, u ostrvo. Pesnik Raša Livada poručuje: "Idi na ostrvo/ da ne postaneš ostrvo." Ne napuštati svoj zavičaj znači biti lišen novih i novih senzacija. Ali, postoje putovanja i putovanja o kojima govorim u svojim knjigama.

* Svojevremeno ste izjavili da je vaša najveća nagrada - nadimak Pesnik...
- Svaki put dok traktorom prolazim pored škole, hor dece viče za mnom: "Pesnik! Pesnik!", ne bi li me ismejala. Čini mi se da se u tom času osećam srećno. Radovao sam se što su me istim povicima dočekali kad sam se vratio iz Kraljeva.

* Mogu li deca koja odrastaju uz kompjutere i video-igrice da razumeju vaše priče i stihove, kao, na primer, one objavljene u knjigama "Uvod u njivu" i "Šazbuka"?
- Detinjstvo je ono naše unutrašnje jezgro koje nas greje čitavog života, ali ono je i tamna pećina, limb odakle nam prete ale i akrepi, strahovi koji nas nikad ne napuštaju. Svaki čovek ima svoju ejdetsku sliku koja čuva njegov unutrašnji svet. Stvarati za decu otvorena dela, ostaviti njihovoj imaginaciji dovoljno prostora da sami grade i dovršavaju svetove - putokaz je koji sledim. Konačno, deca nemaju izgrađene etičke, estetske i bilo koje druge kriterijume. To su osetljiva bića u lutanju i traženju. Proces odrastanja ume da bude bolan i opasan put. I zato, prihvatimo decu s poštovanjem, podučavajmo ih sa ljubavlju i pošaljimo ih dalje u slobodu.