POZORIŠNA KRITIKA: LJubavi u čast - "Banović Strahinja" po Mihizu

U predvečerje Kosovskog boja, Banović Strahinja je, veličinom praštanja preljube sa Turčinom, koju je počinila njegova žena, Jug Bogdanova kćer, pokazao više junaštva, nego njeni najrođeniji, koji su je osudili na smrt... Lazović je svoju adaptaciju Mihizove drame sačinio kao atinski Areopag, gde se sudi moralnim grehovima.

Ljudski princip tu predstavljaju Jugovići, otac, devetoro braće i sestra, udata za Banovića, kao i njihova majka, koja vuče konce svih događanja u njihovom dvoru. A božanski princip brani junak Banović Strahinja, kome je moralna norma zaštite i praštanja iznad kazne, koja bi predstavljala i prirodni zakon. Lazović podvlači ovu paralelu i akcentovanjem odsustva ljubavi između supružnika u Banjskoj.

Dobivši njenu ruku na viteškom turniru, Banović Strahinja je skrupulozno prihvatio ženidbu sa vlastelinkom, koja ga ne želi... Sazdan od moralnih načela, odupirući se porivu da voli i da bude voljen, Banović duboko pati i uzvišen je u tome. A koren te veličine je u njegovoj majci, starom, osiromašenm plemstvu, koje je to ostalo u karakteru i ponašanju.

Teatrijum je pozorište koje neguje tradiciju angažovanja mladih glumaca u svom repertoaru, pa je Bojan Lazović ulogu heroja, koji, pre svega, pobeđuje sebe, dodelio Fedoru Đoroviću, a mladi glumac je taj zadatak izvršio uspešno, sa dobrom, suzdržanom energijom i zavidnom koncentracijom, na sceni koja nema tajnu za igranje unutrašnje dramske borbe.

Njegovu ljubu Anđeliju je dostojanstveno, sa vrlo malo teksta, ali sa jasnim unutrašnjim pokrićem oživela Gala Šalipur, dok interesanatni Vojin Jugović (Nikola Živanović), koji je surovi sudija svojoj sestri, kao da je došao iz američke televizijske franšize "Red i zakon". Vladan Gajović (Jug Bogdan) i Elizabeta Đorevska (Strahinjina majka) su svojim iskustvom i darom podržali igru mladih kolega, dajući joj na značaju i kvalitetu.

U mnoštvu adaptacija Mihizovog "Banović Strahinje", Bojan Lazović je postigao da njegovo čitanje jedne od naših najlepših epskih pesama, koja je zadivila i Getea, svojom savremenošću ne naruši sklad tradicije i istorije, bitno sažeto, ali ostavljajući junacima na sceni dovoljno prostora za učitavanje sopstvene kreacije, u predstavi koja slavi dobrotu, čestitost i ljubav u vremenu koje je te večite vrednosti, u istorijskim previranjima, skrajnulo. Onda, kao i danas.