PRVI RENDGENSKI SNIMAK KRALJEVSKI: Izložbu "Vernisaž" u Muzeju nauke i tehnike prate priče o uglednim lekarima, lađarima, arhitektama...

Jedan uz drugog su da ukažu na značaj kako samog "karljevskog" snimka, tako i uloge dr Krstića u razvoju srpske medicine.

- U Beču je medicinu zavšio 1903. i kada se vratio u Beograd, kao veoma preduzimljiv, posle tri godine nabavio je rendgenski aparatar - priča za naš list dr Jelena Jovanović Simić, viši kustos zadužena za muzejsku zbirku posvećenu medicini.

Sagovornica podseća da je rendgen otkriven 1895, a da su već 1897. u Srbiji postojala dva aparata - jedan u privatnom vlasništvu u Šapcu, a drugi u zgradi Velike škole u Kapetan Mišinom zdanju, jer Vojna bolnica nije bila u sklopu gradske mreže električne energije.

- Krstić, koji je bio zaposlen kao sekundarni lekar na hiruškom odeljenju Opšte državne bolnice, gde je šef bio čuveni Vojisav Subotić, otac naše moderne hirurgije, za svoju privatnu medicinsku praksu, koju su tada imali svi lekari, kupuje rendgenski aparat - nastavlja jedna od autorka postavke "Vernisaž".

- Dao je i oglas u dnevnoj štampi, u kojoj piše da je otvorio rendgensku ordinaciju, prvu privatnu u Beogradu.

Postoji više fotografija Krstićevog rendgenskog snimka šake kralja Petra, od kojih se jedna čuva na Hiruškom odeljenju Kliničkog centra Srbije, a ova koja je izložena, prvobitno je dospela u Muzej Srpskog lekarskog društva, iz zaostavštine dr Aleksandra Kostića, našeg čuvenog histologa i seksologa, objašnjava sagovornica:

- Na snimku se vidi jedan projektil u trećoj kosti zapešća, koji je kralj Petar nosio u ruci od Francusko-pruskog rata, iz 1870, u kome je pretedent na srpski presto učestvovao kao pripadnik Legije stranaca, na strani Francuza. Koliko se zna, taj projektil nikada nije hiruški izvađen. Zanimljivo je da se sa pruske strane borio akademik Vladan Đorđević, osnivač Srpskog lekarskog društva i Društva Crvenog krsta, koji je bio isto godište i išao je u istu beogradsku gimnaziju.

Doktor Krstić, je potom u Opštoj državnoj bolnici bio šef odeljenja ortopedije i ortopedske hirurgije, pa se smatra i osnivačem ove medicinske grane kod nas:

- On je obrazovao prve srpske ortopede, o čemu govore pisana sećanja mnogih njegovih učenika, pa je bilo očekivano da bude i profesor Medicinskog fakulteta, ali se to nije desilo. Ostao je upamćen od svojih saradnika kao jedan izvanredan čovek. U vreme kada je osnovan Muzej Srpskog lekarskog društva, 1955, njegov osnivač, sanitetski brigadni general Vlada Stanojević, je od porodica lekara tražio građu za muzej, pa je najverovatnije njegova udovica poklonila pločicu sa njegovim imenom, jednu fotografiju i ovaj izloženi portret, nepoznatog autora.

Dela na izložbi "Vernisaž", koja prikazuje umetnički fond Muzeja nauke i tehnike, kako ističe viši kustos Ivan Stanić, njen organizator, dolaze iz tri odseka: Istorije medicine, Saobraćaja i transprotra i Arhitekture i graditeljstva. Među brojnim slikama na koji su predstavljeni naši ugledni lekari, pažnju skreće na portet Laze Lazarevića (1851-1891), delo njegove ćerke Anđelije(1885-1926), koja je tih godina počela da uči slikanje.

- Vežbala je radeći portret oca prema delu Vlahe Bukovca, koje nažalost nije sačuvano - otkriva Stanić. - Postoji samo fotografija u Narodnom muzeju koju smo izložili.

Anđelija, kasnije slikarka i književnica, pohađala je u to vreme najbolju školu Riste i Bete Vukanovića, a potom otišla u Pariz, gde je otac mogao da joj priušti studije na Školi lepih umetnosti. Radila je akvarele, pejzaže... Objavila je je i nekoliko knjiga pesama.

Likovni opus Anđelije Lazarević je malo sačuvan, ističe sagovornik, pa je ovo retka prilika da se vidi njen rani rad, uz koga je izloženo delo Laze Kostića, koje nije književno, već se tiče medicine, odnosno neurološkog testa za otkrivanja išijasa, po kome je postao poznat u evropskim lekarskim krugovima.

Pored lekara, postavku čine i portreti kapetana lađa. Među njima i onaj koji je naslikala Mara Lukić Jelisić (1885- 1979), učenica Nadežde Petrović, a predstavlja kapetana rečnog brodarstva Milana St. Đuričića (1889-1987), koji je bio i - pisac.

- Rođen je u blizini Šapca, gde je proveo detinjstvo. Rano je stupio u Srpsko brodarsko društvo, kao što je i kao veoma mlad počeo da piše i objavljuje pesme - otkriva mr Gordana Karović, muzejski savetnik, jedna od autora "Vernisaža" u čijoj nadležnosti je Zbirka vodnog saobraćaja. - Prvu pesmu napisao je na brodu "Stig" 1910. Dospeo je do čina kapetana, obavljao važne i poverljive dužnosti, ali iako je prestao da plovi posle Prvog svetskog rata, nastavio je da piše o teškom životu na brodu.

Kapetan Đuričić autor je i "Istorije rečenog parobrodarstva do 1926. godine", kao i knjiga "Na talasima", "Vodozemcdi", "Pokidana jedra", "Živa voda", "Kapetan Tise". Za zbirku pripovedaka posvećenu Mihailu Petroviću Alasu - "Deveti val", dobio je 1933. nagradu Srpske karljevske akademije za lepu književnost.

Trag ruskih emigranata

IZ izuzetno bogate zbirke arhitekture i graditeljstva, koja čuva crteže, skice, projekte tehničku dokumentaciju, fotografije, albume, beleške, rukopise, lične predmete i knjige, za ovu priliku su, prema rečima dr Snežane Toševe, muzejskog savetnika, koja brine o toj kolekciji, odabrana reprezentativna i luksuzna ostvarenja, ruskih arhitekata - emigranata, Nikole Krasnova i Grigorija Samojlova.

Reč je o Krasnovljevim crtežima na kojima je predstavljen enterijer Narodne skupštine, odnosno enterijer hotela "Moska", koga je osmislio Samojlov.

- Po raskoši i lepoti izloženi kolorisani crteži na najbolji način svedoče o talentu i iskustvu. Ka svestrani umetnici prefinjene kreativnosti, značajan deo bogatog stvaralaštva posvetili su uređenju enterijera, o čemu jasno svedoče prikazana dela - tvrdi autorka ovog dela "Vernisaža".

"Odiseja" u prevodu lekara

NAŠI prvi lekari bili su svestrani, a mnogi su voleli da se iskažu i pisanjem - otkriva Ivan Stanić.

- Tako je Grk Panajot Papakosopulos (1820-1879), predstavljen portretom nepoznatog autora, koji je u Srbiju stigao iz mesta Kozani, a medicinu završio u Beču, jedan od osnivača Srpskog lekarskog društva, preveo Sofoklovu "Antigonu", "Isokratovu besedu: savet Dimoniku", ali i "Odiseju", za koju mnogi tvrde da je i najbolji prevod ovog Homerovog epa kod nas.