GLUMA JE REVOLUCIONARAN POZIV: Dejan Karlečik o krimi-drami "Klan", rodnom Zrenjaninu, o žici koju moraš naći sa konjima

Krimi-drama scenariste i reditelja Slobodana Skerlića oslikava sudbine Šoka i Paše, koji se sa dna uzdižu do najviših krugova kriminalnog podzemlja. Jedan od zapaženijih likova je Francuz, hladnokrvni komandant specijalne policijske jedinice "Komandosi", koga igra zrenjaninski glumac Dejan Karlečik. Posle serija "Branio sam mladu Bosnu", "Moja generacija Z", "Državni službenik", "Švindleri", "Južni vetar", ovo je prva u kojoj je Dejan imao dovoljno prostora da oblikuje (anti)junaka kog tumači.

- Uloga Francuza me je privukla jer je veoma dobro napisana i zanimljiva mi je zato što je daleko od mene. On nema nikakvih moralnih i etičkih načela, spreman je na sve i predstavnik je suvog kapitalizma u kom je samo novac bitan, dok prijateljstva, ljubav i empatija nisu važni. Prednost ovog posla je što svaki dan možeš da živiš nečiji tuđi život koji je udaljen od tebe i tvog načina života. Posebno mi je drago što ni moj ni ostali likovi nisu predstavljeni kao heroji nego kao antiheroji - priča za "TV novosti" Dejan Karlečik, koji je posle završenih osnovnih i master studija glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu odlučio da se vrati u rodni Zrenjanin. U srpskoj Atini nastavio je da radi kao stručni saradnik na predmetu Scenske borbe kod profesora Dragana Stojmenovića. Poslednjih godinu dana rukovodi pozorištem "Toša Jovanović" u Zrenjaninu i time, kako kaže, želi da se oduži kući koja mu je dala priliku da se razvija kao glumac.

Publika u liku Francuza najviše prepoznaje Milorada Ulemeka Legiju. U čemu ili kome ste našli inspiraciju?

- Asocijacija možemo imati mali milion jer poslednjih trideset godina živimo u društvu u kom obiluje kriminal. Svaki dan čitamo novinske članke o tome šta se dešavalo i svaki put ne možemo da verujemo i pitamo se "može li gore od ovoga", a shvatamo da može. Verovatno su ti članci i dokumentarni filmovi o kriminalnim grupama nesvesno uticali i dali mi ideju, ali nisam se vodio određenim čovekom ili događajem.

Pustio sam da me vodi glumačka intuicija i prepustio sam se ulozi. Inspiraciju sam našao u odnosima junaka i na tome sam gradio lik. Kod Francuza mi je bio zanimljiv njegov odnos prema potčinjenima, supruzi, prijateljima, nadređenima... On je mačor koji se pozicionira u datim okolnostima kako treba i kako mu odgovara. To mi je bila vodilja i stalno smo Boban i ja govorili "mačak, mačak, mačorčina", jer Francuz je snalažljiv i uvek nađe način da se izvuče iz bilo koje situacije.

Posle druge sezone sve je izvesnije da se klan neće izvući. Šta možemo da očekujemo u nastavku?

- U drugoj sezoni vidimo kulminaciju bahatosti i beskrupuloznosti članova klana, kao i promenu u društvu, politici i državnim strukturama. Ulozi su sve veći, a oni ne mogu više da kontrolišu situaciju i pucaju po šavovima. Moj lik počinje ozbiljno da gubi konce i ne može da drži sve kako je zamislio. U trećoj sezoni se odlučuje na korake koji ga kasnije dovode u bezizlaznu situaciju. Zanimljivo je što je prva sezona obrađivala period od osam meseci, druga se dešavala u osam nedelja, a treća će se odigrati u samo osam dana. Videćemo i konačnan kraj ovih likova, ali ostavićemo vašim čitaocima i našim gledaocima da sami prosude da li su likovi završili kako treba ili ne.

Rođeni ste u Zrenjaninu, ali otkud vi i vaša porodica tu?

- Moji su starosedeoci i ja sam četvrta generacija koja je rođena u Zrenjaninu, a moji preci su svi iz Banata. Jedan pradeda vuče korene iz Kovačice, jedna baka iz Opova, a druga baka je iz Araca, koji se danas već spojio sa Zrenjaninom. Banat je kao regija poznat po multikulturalnosti, tako i moje poreklo vodi sa više strana, što smatram velikom prednošću. Prezime mi je slovačko, ali imamo i srpske i nemačke i mađarske korene.

Ipak, najružnije mi je da to razdvajamo. Dovoljno je što živimo u vremenu kada nas razdvajaju na razne načine. Smatram velikim neuspehom za današnje društvo što u 21. veku pričamo o tome ko je koje nacije ili vere. Lepo je znati svoje poreklo, ali samo na informativnom nivou. Ne treba od toga praviti famu. Osećam se kao građanin sveta i ljude delim na dobre i loše, to je jedino merilo.

Mnogi umetnici se presele u veće gradove, Novi Sad ili Beograd. Zašto ste se vratili u rodni grad?

- Vukli su me mir i ravnica. Sa ponosom kažem da sam iz Zrenjanina i vodim se Šekspirovim rečima da "ko prezre svoje poreklo, nije sposoban da vlada sobom". Za taj grad me vezuju emocije i sećanja na detinjstvo. Iako je moja generacija odrastala u možda najgorem periodu, tokom inflacije i sankcija, a moji roditelji, osim mene, imaju još dvoje dece, mi ni jednog trenutka nismo osetili breme tog perioda. Kada vratim film unazad, setim se kako su prijatelji i komšije bez poziva dolazili na mobu, ili kako od treće, četvrte godine subotom prepodne odlazim na lutkarsku predstavu. Ljubav prema umetnosti je došla i kroz to što su nas roditelji redovno vodili u pozorište, muzej i na druge kulturne sadržaje. Pored toga, smatrao sam da u Zrenjaninu mogu da igram nešto na šta bih u Beogradu i Novom Sadu, koji su veći pozorišni centri, dugo čekao i da se ne bih razvijao brzinom koju sam zacrtao. Želeo sam da ne budem kao većina moje generacije, koja samo kuka da im nešto smeta i da im nedostaje u Zrenjaninu. Hteo sam da se vratim i da svojim radom i delovanjem promenim nešto. Nikad nisam želeo da budem deo stada. U prelomnom periodu najlakše je bilo reći kako u Zrenjaninu nemam perspektivu, jer je manji grad, i da veliki gradovi pružaju više mogućnosti. Sada mi je drago što vidim da se sve više ljudi vraća. Dosta mojih vršnjaka se vratilo pošto grade porodični život i traže mir koji Zrenjanin pruža. Samo još da reše problem pijaće vode i onda bi se vratilo još više ljudi, pogotovo mladih.

Od malena se bavite borilačkim sportovima, a sada predajete scenske borbe. Kako je došlo do toga?

- Karate me je privukao još kad sam imao šest, sedam godina zbog estetike samog sporta i borbe sa zamišljenim protivnikom, što je vrsta koreografije, kao i scenska borba. Kada sam kao student na fakultetu počeo da učim veštine scenske borbe, profesor mi je bio čuveni Milovan Gađanski, koji je otac i osnivač tog predmeta na beogradskoj i novosadskoj školi glume. On se tada polako spremao za penziju i da asistent Dragan Stojmenović nasledi njegovo mesto, ali nisu još znali ko će biti novi asistent. Onda sam se pojavio ja sa prethodnim znanjem borilačkih sportova i već posle prve godine su mi rekli da bih mogao da ostanem na tom predmetu, što se i desilo. Sada završavam doktorske studije i ostao mi je samo doktorski rad sa temom scenskih borbi.

U stalnom ste kontaktu sa novim naraštajima glumaca. Šta vam to znači?

- Pedagogiju smatram vrstom svete dužnosti. Gledati kako mladi napreduju kroz naš predmet daje satisfakciju, a pogotovo kada ih posle nekoliko godina gledate na sceni i ponosno možete da kažete "ovo su moji studenti". Drago mi je što uz studente pratim savremene tendencije. Oni su mi velika inspiracija, baš uživam i radujem se svaki put kada putujem na predavanje u Novi Sad. Jedva čekam da na jesen upoznam novu generaciju i vidim ko su ti mladi ljudi koji su se u ovom ludom vremenu usudili i skupili hrabrost da se bave ovim poslom.

Šta je još, pored hrabrosti, potrebno za glumu? Šta je ona vama?

- Otvorenost da vidite svet nekim drugim, širim očima. Ne mislim da je sve šareno, nego da baš posmatrate svet. I sve što ne možemo možda javno da kažemo, mislim da treba da pretočimo na scenu i da kroz uloge iskažemo stavove i mišljenje. Počeo sam da se bavim ovim poslom zato što sam mislio, a i sada smatram, da umetnost može da učini svet boljim. To mi je i dalje zvezda vodilja koja me drži u glumi. Lepo je rekao jedan moj kolega "da je ovaj svet moralno čist, ne bi bilo potrebe za našim poslom". Mi nemoral gledamo i pretačemo u scenski nastup, tako želimo da izrazimo bunt i nezadovoljstvo trenutnim društvom. Gluma je revolucionaran poziv i to je najbolji opis onoga što me je njoj vuklo. Još u antičkoj Grčkoj pozorište je osnovano da bi kritikovalo društvo i društvene pojave.

Šta biste menjali? Čega biste želeli da ima više u društvu?

- Vratio bih ljudskost i toleranciju. Mislim da nam to nedostaje, kao i empatija i osnovna kultura. Danas nas jede kapitalizam i to što se sve svodi na novac. Ne kažem da je to nebitno u životu, ali ne može biti najbitnije. Mislim da, pre svega, treba čuvati zdrav razum i da uveče, kada se pogledaš u ogledalo, nemaš šta sebi da zameriš jer znaš da nisi ništa loše učinio tog dana. I da možeš da prođeš ulicom, a da ni od koga ne sklanjaš pogled, da svakom možeš da se javiš i iskreno pitaš kako je.

O lepoti jahanja

BAVIM se jahanjem već osam godina, a tu veštinu nisam prikazao na filmskom ili televizijskom "platnu", ističe u razgovoru Dejan Karlečik.

- Druženje sa tim plemenitim životinjama je terapija i potpuno vas smiruje. Treba naći žicu, uspostaviti kontakt sa konjem i steći uzajamno poverenje - i životinja u vas i vi u nju. Postoji tu i estetika jer kad čovek sedne na konja nikad neće biti pogrbljen. Uvek će se ispraviti i osetiti čistim i lepim, ali ne u smislu da je iznad nekog nego je to poseban osećaj visine sa koje vidi svet malo drugačije.