LAVIRINT STRAHA: Filmska kritika - "Mrak", režija Dušan Milić, Srbija, 2021.

Kako se i zašto dogodilo da o mnogo čemu srpski film govori, a o ovom ćuti punih sedamnaest godina, drugo je pitanje, kojim ćemo se posebno baviti, ali je činjenica da smo sada dobili ostvarenje sasvim dostojno tragičnog povoda koji je obeležio sudbinu našeg naroda u HHI veku i to bez premca i konkurencije u našoj novijoj produkciji. "Mrak" zaista zaslužuje da bude naš predstavnik u borbi za sve najprestižnije nagrade na svetu iako će falange političke korektnosti na festivalima ili zlobno ćutati ili do svetskih smotri neće ni stići ili će ga napasti isti onakvi koji su tvrdili da su srpske žrtve ratna propaganda Beograda i da ni Jasenovca nije bilo. Oni koji su odgovorni za krvavi mrak na KiM 2004. godine drže i dalje na kratkom lancu glavne svetske medije i našim momcima neće biti nimalo lako da pristupe svetskom gledalištu.

Kad smo već kod toga, treba odmah, u najkraćem roku i pre svih drugih prioriteta angažovati najveća moguća državna sredstva za plasman i povećanje vidljivosti ovog filma, razviti u strelce sve skaute i lobiste do kojih možemo doći, opsedati agencije i uopšte činiti sve što je u našoj moći da se nađemo u najbližem vidokrugu selekcija koje su u toku. Sada imamo priliku da uzvratimo filmom koji superiorno koristi ne samo temu civilnih žrtava, nego govori izuzetnim filmskim jezikom i osvaja čudesne prostore pokretne slike, sa vrhunskom režijom, kamerom i glumom svih protagonista. Ako ovo ne učinimo sad, odmah, u ovom trenutku, niko nam neće biti kriv osim nas samih. Setimo se samo šta su sve radili kad je u pitanju bila famozna "Aida", inače film neuporedivo slabijih performansi i inferiornih rezultata u poređenju sa "Mrakom". Ovde smo tada pisali: dok se mi ovde gložimo oko filma, koji bi trebalo da saopšti našu istinu, dok su iza Jasmile Žbanić složno i uveliko radile Bakirova Bosna, NATO i Evropska unija sa ogromnim kapitalom, svetska distribucija i ostrvljeni medijski predatori, mi smo se ovde preganjali sa pokušajima da se "Bitka za Košare" onemogući, uguši ili nekako smandrlja. Ili barem rastegne na što duži rok, što se zaista i dogodilo. To je naša slika i prilika. I ko nam je, onda, kriv?

A radi se o umetničkom domašaju vrhunskog formata i to se omah vidi golim filmskim okom, tu ne treba mnogo domišljati o dopisivati i prizivati pravdu. Zaista, jedna srpska Milica sa Kosova i Metohije piše Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija klečeći ispod stola, pod svećom, opkoljena zlokobnim mrakom, pretećim prisustvom razbojnika i užasom koji se približava. Teror šiptarskih bandi, sada u vajnoj međunarodno nadziranoj zoni ogovornosti, već joj je odneo oca i ujaka, koji se nikad nisu vratili sa njive i ostavio ubogu četvoročlanu porodicu okruženu šumom i bespućem, avetinjskim glasovima i sablastima u noći. Oni hoće da beže nekuda iz ove očajničke nedođije ali im to ne dozvoljava deda Milutin (odlični, gotovo maestralni Slavko Štimac) sa svojom starom dvocevkom naperenom u šiblje iza koga se ne vidi, a sve vreme oseća dušmanin. Milutin je simbol i čuvar vekova. Njegova puška, sekira i ikona ostali su jedino što drži srpski narod u zlikovački zarobljenoj enklavi, koju su pretvorili u torinu, gde prekonoć ubijaju svu preostalu stoku i živinu. Jedino prisustvo Evrope u ovom devetom krugu pakla su dva Italijana, dobronamerna i sklona našim mučenicima, ali i sami bespomoćni pred silinom zla, koje se obrušava na narod Evrope.

Gle, tu Evropu sad smenjuje Amerika i sinovi Italije oterani su. Sada počinje poslednji čin: tragično finale koje će progutati nevidljivi predator. Amerika preuzima kontrolu nad hiljadugodišnjom civilizacijom koju obuzima poslednji požar. Gore stranice Jovanove knjige i iza obzorja raste ogromno Otkrivenje. Svaka reč njegova ispunjava se. Metafora se sada širi i iza gustog čkalja nisu više samo Šiptari nego uvezani demoni pakla, koji kreću u svoj planetarni danse macabre, ubistveni obruč oko mikrokozma svedenog sada na jedan srpski lavirint straha u srcu Starog kontinenta. Džinovski stisak anakonde pojačava se, gle, svakim "hamvijem" iz Bondstila i strateškim "tomahavkom" iz Gajlenkirhena, a Evropa, saterana u apelplac, suludo zvecka svojim lancima. Ne vidimo više nikoga u toj gustoj prašumi po kojoj nasumice puca deda iz "Knjige o Milutinu" i onda nestaje u njenoj tmini. Milićev film postaje tako goruća alegorija celog našeg sveta, oteranog u studen, glad i rat do istrebljenja.

Sve što se tiče Zapada i nas u njemu rečeno je u registru čitkog filmskog jezika, u smeni polutame i napetih obrisa ljudskih lica, prava geografija duše (kamera Kirila Prodanova na momente je veličanstvena!). Zgusnuta radnja u kamernom mizankadru pojačava se do gotovo nesnosnog kraja, do kulminacije besmisla, čime ritam doseže svoju punoću i stvara bogatstvo emocija. Da, film "Mrak" je prevazišao i nas i odleteo u večnost.