VELIKAN NA KNJIŽEVNOM TRONOŠCU: "Gradac" o Simoviću

Ukazujući na ogroman i izuzetno raznovrstan opus ovog autora, priređivač napominje kako je pesništvo njegova nasušna potreba, prapočetak i koren svih uporišta:

- Napisao je "samo" četiri drame ("Hasanaginica", "Čudo u Šarganu", "Putujuće pozorište Šopalović", "Boj na Kosovu"), ali kakve - sve četiri su svrstane u sam vrh srpskog dramskog izraza! Napisavši i poemu "Subota", spojio je oba, u njegovom stvaralaštvu dominantna žanra - poetski i dramski. A onda, kao treća noga književnog tronošca, Simović piše svoje jedino prozno delo, hroniku-roman "Užice sa vranama".

U tekstu koji je svojevremeno napisao, takođe klasik, Miodrag Pavlović, navodi, kako se niko od srpskih pesnika, poslednjih decenija, nije tako ubedljivo vratio svom zavičaju:

- Užice, okolna sela, planine, proplanci, jezik užičkog kraja, arhajski mentalitet, stalna su unutarnja obnova Simovićevog pesništva. Nije reč samo o nostalgičnom povratku u rodni kraj; pesnik se nikada i nije otuđio od svog izvorišta, ali je povratak bio moguć kao saznavanje svih preseka kroz istoriju svog kraja, njegove patnje, htenja, govorenja.
Simovićevo pesništvo, prema mišljenju Branka Kukića može se okarakterisati kao tragedija jednog vremena i jednog naroda, ali i kao tragedija čovekovih predaka i potomaka.

- Od humornog do crnohumornog, od irealnog do realnog, od pitalice do kletve, od hrabrosti do besramlja, od pastoralnog vidika do ratnog haosa, od nadanja, do demagoškog lavirinta, od groteskne alegorije do zagrobnog sloma svih vrednosti, neumorno se kreće Simovićev pesnički duh - piše pesnik i esejista Mirko Magarašević.

Nazivajući Simovića pesnikom gorke vedrine, Zvonimir Kostić je u nadahnutom tekstu zabeležio:

- Ma koliko nam iskustva bila sumorna, a put kojim idemo pun neizvesnosti ne jenjava u nama dah bodrosti. Nataložena i prečišćena istorijska svest, interferira ovde sa svešću običnog gorkog života sirotog i ubogog sveta. Smeh je taj, čini se, koji odjekuje kao poslednji: ali je taj smeh prošao kroz mučno iskustvo gorčine.

U časopisu je i opširan i veoma ubedljiv prilog Zorana Gluščevića iz 1984. povodom pesničke zbirke "Istočnice", koja je žestoko politički napadana, ali i branjena od pisaca i kritičara. Među koricama su i pesme, putopisi i zapisi Simovića, posebno je vidljiv onaj o majci, eseji o skulpturama Olge Jevrić, slikama Radomira Reljića, retrospektivi Dušana Otaševića, kao i tekstovi o bliskim mu piscima Draincu, Andriću, Branislava Petroviću, Vinaveru, Steriji, Desimiru Blagojeviću. Objavljeno je i nekoliko Simovićevih intervjua.

- Nacionalnim vrednostima se manipuliše, bilo da ih glorifikujemo, bilo da ih osporavamo. Kod nas sve toliko vrvi od predrasuda i manipulacija, da je svaka interpretacija unapred sumnjiva, unapred kompromitovana, unapred osuđena. Sa ovih ili onih pozicija. Univerzalno i nacionalno se predstavljaju kao međusobno isključivi, a oni to nisu. Univerzalno se realizuje u vama, u meni, u svakom pojedincu, ono se hrani onim što nalazi u nacionalnom i pojedinačnom - rekao je Simović u intervjuu, za "Novosti", 2008. godine, objavljenom o ovom časopisu.