SVE MANJE UMETNIKA KADRIH ZA SVAKI ŽANR: Andrej Rackov, direktor Madlenijanuma, za "Novosti"

Ovako bi se, u najkraćem, mogla podvući crta na rad pozorišta koje je od osnivanja svoj gazda, što znači da nikome ne polaže račune, jer ih samo i plaća. Tokom prethodnih godina zemunska scena stekla je osoben repertoar, pa i publiku.

- Jubilarnu sezonu 1. oktobra otvara "Pariski život" Žaka Ofenbaha. Reč je o trećoj opereti koju radimo u Madlenijanumu. Prethodile su joj Štrausova "Bečka krv" i Leharova "Vesela udovica" koja nas je, zapravo, uputila kojim smerom treba ići s muzičkim repertoarom - objašnjava direktor Andreja Rackov.

- U početku sam zazirao od operete kao žanra budući da nikad nije zaživela na ovim prostorima, iako je, svojevremeno, pokušavalo s njom da se bavi Pozorište na Terazijama i SNP. Jednostavno, nismo negovali operetu, za razliku od Austrije, Mađarske, pa i Hrvatske. Opereta je prethodnica mjuzikla, ali se na nju nije navikla srpska publika.

Kada se kod nas kaže "mjuzikl", misli se na velike hitove i spektakle.

Kako ste se onda odlučili da stavite operetu na repertoar?

- Još kad smo radili "Veselu udovicu" rekli smo "hajde da probamo", svesni da moramo da je prilagodimo današnjoj publici i vremenu. Predstava je izuzetno uspela, posle premijere usledili su pozitivni komentari i publike i kritike. Sada ćemo postaviti na scenu "Pariski život" koji ne spada u "čelični" repertoar operete, kao što je "Vesela udovica ili "Kneginja čardaša". Jedan je od manje poznatih naslova, ipak, ima onu draž s kojom se može raditi. Audicija za "Pariski život" bila je u maju, mada je rad na predstavi počeo još u oktobru prošle godine. Umesto originala koji traje četiri i po sata, sa puno govornih delova koji u dramaturškom smislu nisu dovoljno vešto urađeni, mi smo za našu predstavu uradili novu dramaturgiju, skratili trajanje, pa se nadam da ćemo uspeti da je svedemo na dva i po sata i dva čina. Okupili smo proverenu autorsku ekipu, predvođenu rediteljem Robertom Boškovićem.

Na pozornici će biti najveći ansambl od osnivanja kuće?

- Da, sa devedeset učesnika i prilično zahtevnom i impozantnom scenografijom u skladu sa jubilejom, ali i onim što inače radimo, kada je o opremi reč. Besmisleno je postavljati predstavu sa toliko učesnika i dve stolice na sceni. Naše pozorište uvek vodi računa o kostimu i o scenografiji. Likovna oprema predstave i te kako je važna. Na audiciji je bilo više od 240 prijavljenih kandidata, trajale su sedam dana. Inače, kad smo nedavno slavili stote "Jadnike" imali smo pre jubilarnog izvođenja malo predavanje na temu mjuzikla, na kome se pojavilo mnogo studenata umetničkih akademija. Ovu priliku iskoristio sam da ukažem na to da cela Srbija, bojim se, uskoro neće imati umetnike sposobne za svaki žanr. Mnogo je glumaca koji "nemaju veze" s pevanjem, ni sluha ni muzičkog obrazovanja. Imate pevače koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka ni sa glumom ni sa scenskim pokretom, što je nužno da biste ih angažovali upravo u žanru mjuzikla i operete.

Donekle su krive i same akademije?

- Ne donekle, već u potpunosti. Niko ne radi s tim mladim ljudima onako i onoliko koliko je potrebno. Nekada je bilo drugačije, u međuvremenu su spušteni mnogi kriterijumi. Zato se vraćamo na temu audicije: od 240 kandidata za "Pariski život" na kraju smo odabrali njih dvadesetak. Od toga, polovina je već učestvovala u našim muzičkim projektima. U Madlenijanumu su napravili prve umetničke korake, kasnije su se kalili i u drugim pozorištima i scenama.

Zašto je sve više umetničkih fakulteta, a sve manje svestrano obrazovanih i "istreniranih" studenata?

- Namam na to odgovor. Dobri kadrovi postoje i dalje, bar na državnim fakultetima. Da li se danas manje radi sa studentima, ili je postao način razmišljanja da budući umetnici ne moraju imati drugih veština osim primarnih, ne znam. Ne postoji nijedan određeni razlog i faktor, biće da je reč o sklopu različitih okolnosti.

Na kraju sezone, a pogotovo u vreme jubileja, postavlja se pitanje da li se dovoljno profilisao repertoar vaše kuće?

- U drugim pozorištima, čini mi se, te granice su postale prilično "maglovite".

Svojevremeno je svaki teatar imao svoj program i repertoarsku politiku,sada je prilično "iskliznuo" iz šina. Svi rade sve, što ne znači da je to loše. Uvek pozdravljam nova traganja, eksperimente, ali se mora znati dokle može da se ide i šta ne prelazi granicu dobrog ukusa. U Madlenijanumu smo uvek igrali sve žanrove. Počeli smo kao kamerna opera, ali iz godine u godinu negovali smo i operu, operetu, mjuzikl, balet, dramu. Osim Terazija i Narodnog, sve ostale beogradske scene su dramska pozorišta.

Koliko je tokom ove dve i po decenije bilo lutanja?

- Tokom godina postojanja dešavalo se u "Madlenijanumu" i da se zaluta, promaši tema, odluči za pogrešan naslov koji možda nije bio za baš taj trenutak... Uvek pozdravljam, uslovno rečeno, "eksperimentisanja" jer se tako stvari iskristališu. Takođe, u Madlenijanumu moramo i komercijalno da razmišljamo, budući da sami sebe finansiramo i sami sebe isplaćujemo. Za razliku od drugih pozorišta, na gradskim ili republičkim budžetima, bitno nam je koliko ljudi ima u publici, odnosno koliko smo prodali karata i po kojoj ceni. Konačno, u narednom periodu nadam se da će upravo opereta zaživeti kao još jedna naša repertoarska grana. Mnogi i dalje ne znaju da opereta nije mala opera, već mjuzikl u nastajanju. I treba nastaviti tim putem.

Šta vas još očekuje u narednoj pozorišnoj godini?

- U septembru imamo dva gostovanja sa "Gospođicom Julijom" (režija Haris Pašović) u unutrašnjosti Srbije, potom i na Bitefu. Nadam se da ćemo istog meseca obnoviti i međunarodnu saradnju, pošto bi 12. septembra trebalo da nam dođu u goste umetnici iz Minska. Krajem oktobra je i druga premijera, ovog puta dramske predstave po tekstu Miodraga Ilića "Valcer poručnika Nidrigena", u postavci Vladimira Lazića.

Nastupićemo u okviru Bemusa sa slavnim ruskim pijanistom Denisom Macujevim, a na izmaku godine čeka nas premijera opere "Turandot" (u koprodukciji sa Narodnim pozorištem) u režiji Marija Pavla del Monaka.

Kakve zaključke nameće ovih četvrt veka trajanja Madlenijanuma na pozorišnoj mapi Srbije?

- Ne može sve biti dobro, nažalost. I greške su deo učenja i puta. Kao pozitivno iskustvo pokazalo se što nemamo zaposlene umetnike, radimo po projektu. Ne moramo nekog da angažujemo niti da pravimo kompromise. Druga dobra stvar je što svim predstavama prethodi audicija, a to je posebno važno za muzičke projekte. Radujemo se kad prepoznamo nekog ko ima potencijal, a on za deset godina izraste u značajnog umetnika. Takvi primeri su Branislava Podrumac i Savo Vemić, Nina Gligorić, takođe. Takođe, kroz iskustvo smo shvatili da kamerna opera više nema publike, mada nas je barokna opera svojevremeno demantovala. Uradili smo tri predstave i bio je iznenađujuće lep odziv. Publike za nju ima, ali je "kratkog daha": za ovakve sadržaje nema afiniteta među velikim brojem gledalaca. U drami se pokazalo da je dobro držati se poznatijih naslova, pa i klasično delo ne treba raditi - na klasičan način.

NAJDUGOVEČNIJA "FRIDA"

- TRENUTNO na repertoaru imamo dvadeset tri naslova. Najdugovečnija predstava je "Frida Kalo" (režija Ivana Vujić) koja se izvodi već šesnaest godina. Mjuzikl "Jadnici" imali su premijeru pre deceniju i po u postavci Nebojše Bradića, nedavno su obeležili stoto izvođenje. Prvi naslov je perjanica Velike,a drugi naše Male scene - kaže Rackov.

MUZIČKA PORODICA

NAŠ sagovornik potiče iz poznate muzičke porodice. Posle osnovne i srednje muzičke škole "Mokranjac", diplomirao je na odseku klavira 2006. godine, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Na istom fakultetu završio je i Odsek za medije.

Godinama je pevao u Horu "Obilić", AKUD Branko Krsmanović, gde je dugo radio i kao horski organizator, sarađujući sa mnogim dirigentima. Od 2010. godine Rackov je član tima Opere i teatra Madlenijanum.