POGLED ISKOSA: Crtač podvižnik - Dragoslav Živković

Posle brojnih izložbi, nagrada i monografije objavljene 2020. godine, lagano se sumira pređeni umetnički put ovog likovnog volšebnika, koji sebe prevashodno smatra crtačem. On ne samo da vlada svim pretpostavkama crteža, od precizne linije koja vibrira na granicama tela, šrafure u tehnici tuša i pera do pastelnog sfumata u koji večno tonu njegove figure, već i sav svoj crtački materijal pravi sam. Meka modelacija forme, svetlosna aura koju stvara oko likova i manuelna crtačka tehnologija čine ga srodnim starim majstorima. Kako je zapaženo u predgovoru kataloga, on jeste anahrona pojava ali nisu li to sada i Hristos i apostoli, tim pre aktuelniji što svet tone u kandže korporativnog kriminala, u vlast zlog.

Tako je i Dragoslav Živković sada i ovde, u teškom trenutku za umetnost, kada ona postaje digitalni eksces, veliki katalizator dobrih ideja i energija. Njegova umetnost nije visoko vredna samo po tome što je slikar i crtač tišine, velike usamljenosti jednog slikara isposnika, već po tome što ličnim primerom deluje moralno, lekovito u jednom do dna pokvarenom i duhovno trulom svetu. Neko će reći da je oduvek bilo tako, ali nikada kao sada u čovečanstvu nisu tako podlo bila seksualno iskorišćena, prebijana i ubijana deca kao danas, što je na Zapadu državni projekat.

Živković je među etički najsvesnijim živim umetnicima, onaj koji crta i slika jednu od najdubljih tajni - tajnu čiste dečje duše. Dete, devojka, majka i starac monah u prvom su planu njegovih vizuelno raskošnih a metafizički utihnulih prizora, utonulih u mrak i tajanstvo. U figuralnim grupama koje predstavlja, ispred svih najčešće istupa dete jer ono je veza sa božanskim, sveto samo po sebi.

Niče na marginama snova njegov svet vila i božanstava, zapretena i izgubljena sećanja i osećanja drevne istorije potomka stare knjaževačke porodice, dolaze u pohode savremenom čoveku obnevidelom od buke i besa. Samo jedan francuski naučnik je u XIX veku predvideo da će buka biti problem u budućnosti, ali Živković, taj strogi i plemeniti majstor, koji u svoje delo ne unosi ništa savremeno već samo duboko ljudsko, ne crta tragove neke ćutnje, bezvučja, već krajnje smiraje bića, slobodnog od površnih uzbuđenja. Niču na velikom formatu ili na minijaturnom po meri dlana spletovi njegovih elegantnih linija, najfinijih senki jednog umetnika čiji je senzibilitet pregolem.

Crtač Dragan Lubarda (koji je njega cenio) rekao je: "Sve je nacrtano osim senzibiliteta". Dragoslav (nomen est omen!) krajnje gledano upravo crta tu osetljivost, taj unutrašnji zvuk, nerv koji pokreće slikara. On je više ezoterik nego pravoslavni vernik, ali njegova čestitost i samovanje čine ga nekog vrstom podvižnika, bliskog duhu pravih, velikih ikonopisaca, koji sada nestaju.