POZORIŠNA KRITIKA: Milevina Nobelova nagrada

Znam da je ovo pakao, kaže ona, kad ga ugleda. Infantilan, kakav je izgleda bio (uobičajena slika genija, detinje zao), Albert joj, na samom kraju komada Snežane Gnjidić, priznaje da je uvek bila "malo" pametnija od njega. "Za to priznanje je vredelo umreti", komentar je Milevin.

Pozorišna duodrama "Gospođa Ajnštajn", Snežane Gnjidić, pisana je za američko tržište, i to je potpuno jasno, po pojednostavljenoj formi - umesto epistolarnog, ilustrativni disput dva talentovana naučnika, od kojih je jedan nepravedno favorizovan, jer nije žena. I majka. Poigravanje tragičnim momentima života i braka Mileve Marić Ajnštajn, iz Titela, Dušanki Stojanović pripada organski i prirodno, to je jedan od najjačih aduta ove izvrsne glumice. Njena samoironija, uronjenost u nevidljivo, a dramski dokazivo u karakteru koji tumači je već viđeno i, s pravom, očekivano i ovoga puta. Fizičku manu, lagano hramanje Mileve Marić (zbog preležane dečje paralize), Stojanović je prikazala kao specifičan hod, skoro kao ples čarobnog uma, kome je hod nevažan. Duhovitost, predanost, odanost Mileve Albertu, njena spremnost da mu oprosti i odbacivanje zajedničkih naslednika, autorka je dobro dokumentovala pojavom njihove kćeri, još jednog duhovitog, visprenog i većeg od života čapkuna, koji se sa ocem "nadgornjava", takođe iz nebeskih, posmrtnih visina... Kostim Petre Fotez dobro je potcrtao neobičnost dva genija, priznatog (koji nema jednu čarapu i zarozan je) i nepriznatog, Mileve, koja i u strogoj, građanskoj odeći ima lakoću i razigranost, koje joj um daruje.

Goran Jevtić, ponovo u duodrami (što mu odlično pristaje), Ajnštajna je prikazao kao Petra Pana Teorije relativiteta (zašta nije dobio Nobelovu nagradu, nego za drugo otkriće), nedovršeno biće, koje ne zna ni za odanost, ni za zahvalnost, u permanentnoj infantilnoj fazi, zaokupljeno samim sobom. Krivica ga ne dotiče, bol tuđu ne razume, osećanja prava nema, svet mu je samo igralište i zahteva da mu se detinjstvo ne ugrožava...

Karin Rosniček je, uz veliku podršku kreativne scenografije Jasne Saramandić i značajno znakovitog video-rada Dilana Uremoviča režirala jednostavnu priču o velikim umovima, unapred osuđenim na patnju, zbog neprilagođenosti, koji se, i oslobođeni građanskih i životnih stega i dalje bore za pobedu, jer to traži njihov duh, koji je besmrtan.

Smešteno u onirično, što dramski ne obavezuje ni na motivaciju, ni na istinu, ni na tačnost, ni na verodostojnost, autorke su nam maštovito prikazale sudbinu nesrećne naučnice, koja nije bila jaka (kao Marija Kiri, na primer) da zanemari svoje materinske instikte, na račun naučničkog talenta. Mileva je izgorela u svojoj tradicionalnoj ulozi, nije bila slavoljubiva, ni bezobzirna, da joj se odupre. Te analize u ovoj predstavi nema, ona ne ide do tih dubina. A atraktivna je i pleni svojom razigranom tugom.