ISTINE I ZABLUDE O MOĆNIM RATNICIMA: Istoričar Kim Hjardar o razotkrivanju mitova o vikinzima

Pagane treba proglasiti bezbožnicima i slugama đavola, a civilizovanom svetu živopisnim slikama dočarati svu tamu koju oni nose sa sobom. U ekskluzivnom intervjuu za "TV Novosti", istoričar Kim Hjardar, autor knjige "Vikinzi u ratu", na kojoj je delimično zasnovan dokumentarni serijal "Vikinzi: Uspon i pad" koji na kanalu Nacionalna geografija pratimo nedeljom od 21.00, otkriva nam koji su od mitova koji prate nordijske ratnike istiniti, a koji su plod vešte manipulacije i političkih igara.

- Začuđujuće je koliko je laži o Vikinzima prihvaćeno kao potpuna istina koja ovaj hrabar narod prati već vekovima. Istorijske udžbenike na stranicama koje se bave poreklom naroda sa severa kao da su pisali holivudski scenaristi i producenti filmova o Marvelovim junacima. Malo je ozbiljnih činjenica i argumenata koje bi na pravi način dočarale prošlost Skandinavaca i ukazali na njihov značaj u razvoju moderne civilizacije - poručuje na početku razgovora uvaženi istoričar čija su istraživanja poslužila za one epizode serijala koje se bave ratničkim navikama Vikinga i razbijanjem predrasuda i strukturi njihovog društva.

Koje su to najčešće zablude sa kojima se susrećemo kada je reč o Vikinzima?

- Mnogo ih je. Ono čime sam se bavio u svojim istorijskim romanima jesu njihove metode ratovanja i to je nešto za šta sam najkompetentniji. Najčešća pogreška u pogledu oružja kojima su se Vikinzi služili jeste ona slika ratnika sa mačem u ruci koju smo svi prihvatili kao opšte mesto. A ta je slika jedna od, možda, najvećih laži o ovim ratnicima. Oni su se retko služili mačevima. Samim tim, dovodi se u pitanje i ideja o tome da su oni mahom bili moćni kovači poput Tora iz Marvelovih filmova. Vikinzi su se, pre svega, borili kopljima. Sekira je druga na listi njihovih omiljenih oružja, a mač je tek na trećem mestu i rezultat je uticaja rimokatolika čiji su se legionari borili mačevima koji su, do kontakta sa hrišćanima, Vikinzima bili strani kao oružje.

Kada ste već pomenuli najčešći prikaz Vikinga, ova slika sa mačem najčešće podrazumeva i šlem sa rogovima. Da li je i ta slika lažna?

- U potpunosti. Vikinzi su nosili obične šlemove. Tokom svih godina istraživanja ne postoji nijedno arheološko nalazište na kom je pronađen vikinški šlem sa rogovima.

Nijedan takav šlem nije pronađen za gotovo dva veka istraživanja. O čemu nam to govori?

Neko mora da stoji iza plasiranja takve slike. Sasvim je jasno ko. Katolička crkva imala je snažan razlog da plemena sa severa demonizuje ne bi li među narodom stvorila odbojnost prema neobičnim strancima čija su uverenja odudarala od svega što je za tadašnji civilizovan svet važilo kao normalno i nije izazivalo zazor. Ne treba gajiti luzije. Ideologija Vikinga bila je osvajačka. Hrišćanstvo se samo služilo najefikasnijim naoružanjem u borbi protiv neprijatelja koga je bilo teško razumeti.

Da li je istorija, da je stav hriššćana bio miroljubiviji, mogla biti drugačija?

- Teško. Vikinzi su bili ratnici. Obuka za ratnike počinjala je već u sedmoj godini života i podrazumevala je pravi spartanski život. Niko nije bio izuzet. Bilo je to jedno nemilosrdno društvo kojim su gospodarili tradicija i disciplina. Cilj svakog vikinga bio je da, kada se osposobi, krene u osvajanja. Otud i ime "Viking". Prevod ove reči odnosi se na vreme koje je svaki odrasli muškarac morao da provede u osvajačkim misijama, takozvanom vikingovanju. Ako se uzme u obzir ovakav društveni poredak, teško je reći da bi hrišćanske zemlje mogle živeti u miru sa "severnjacima". Rat je bio neminovan, ali za mene kao istoričara, rat je prirodan proces. Laži i fabrikovanje istorije od hrišćanskih zemalja za mene je veći problem. Kako možemo proglasiti

Kristofera Kolumba za čoveka koji je otkrio Ameriku, ako su Vikinzi svoje naseobine na ovom kontinentu imali pola veka ranije?

Sada je već poznato da su osvajanja Vikinga išla ka američkom kontinentu mnogo pre nego što se to smatralo, ali nas više zanima da li smo ih i kada ugostili u Srbiji?

- Vikinzi su bili u Srbiji. Postoje pisana svedočanstva o njihovom boravku na vašem podneblju, ali da biste saznali kada je to bilo i ima li Vikinga među Srbima moraćete da pogledate seriju (smeh).

Još jedan od zanimljivih sterotipa o Vikinzima je i taj da su muškarci živeli na konjima, a žene ih čekale kod kuće. Koliko istine ima u tome?

- Ponovo je to samo delimična slika o stvarnosti. Vikinzi su bili borci i ratnici, ali su bili i matematičari, naučnici, trgovci, lovci, pesnici... Nije istinita ni tvrdnja da su bili prljavi divljaci bez osnovnih civilizacijskih navika. Oni su mnogo polagali u ličnu higijenu. Ko se imalo razume u tehnike ratovanja, poznato mu je koliko je higijena važna za dobre rezultate na bojnom polju. Upravo zbog toga Vikinzi su mnogo polagali u higijenu.

Subota je za svakog bila sveti dan, jer je to bio dan za kupanje. Priznaćete, pre 5 vekova, kada su evropskim gradovima harale kuga i kolera, imati društvo u kom se ceo narod kupa bar jednom nedeljno nije mala stvar (smeh).

A šta je sa položajem žena u vikinškom društvu?

- Iznenađujuće, ali žene Vikinga bile su slobodnije nego u bilo kom drugom tadašnjem društvu. Imale su pravo da se razvedu, bave trgovinom, čak i da postanu kraljice. Toliko slobode za žene nemaju ni mnoga današnja društva.

Još jedna zanimljiva stvar koju ste pomenuli odnosi se na vojnu obuku. Rekli ste da priprema muškaraca za ratničke pohode počinje već od sedme godine. A šta sa onima koji se ne pokažu sposobnima za takvu dužnost?

- Nema tu mnogo nagađanja. Bili bi proterani iz društva. Ko nije sposoban da služi vojsku nije mogao da bude član društva. Takođe, veoma je zanimljiv i njihov odnos prema homoseksualcima. Biti muškarac i voleti muškarca u vikinškom društvu bilo je neprihvatljivo. Niste mogli da budete deo zajednice. Međutim, ako biste pristali na to da se odreknete muškog pola i budete "žena" muškarcu, to je bilo moguće, i bili biste prihvaćeni kao svaki drugi član društva. Tu ne bi bilo nikakvog problema.