U OVOM POSLU MORAŠ BITI MIRAN I SREĆAN: Sofija Juričan o liku jake i ranjive kapetanice u "Aviondžijama", glumi, odluci da ostane u Srbiji...

Jezdeći na dvotočkašu, stigla je do prestonice gde je 2004. diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti. Tu je osvojila nagrade "Dr Branivoj Đorđević" za dikciju i "Mata Milošević" za najvišu ocenu iz glume i najveći prosek iz ostalih predmeta. Još tokom studija upoznali smo je putem televizijskih talasa kao Svetlanu u "M(j)ešovitom braku".

Nastavila je da ređa brojne uloge u pozorištu i u serijama "Zvezdara", "Lud, zbunjen, normalan", "Istine i laži", "Zlatni dani", "Radio Mileva"... Novu sezonu "Aviondžija" osvežila je likom kapetanice Viktorije Babić, koja je istovremeno jaka i ranjiva.

- Ona je sazrevala u muškom svetu. Školovala se za pilota i poredila se sa muškarcima, ali ima senzibilnost i sve "tipične probleme" žene - od pe-em-esa do toga da je samohrana majka koja se ponovo zaljubljuje i veruje da je moguće da uspostavi nov privatan život.

Ništa nije crno-belo, Viktorija sa jedne strane ima sposobnost da se sa problemima nosi "muški", a sa druge je veoma osetljiva. Veoma mi je drago što u "Er Srbiji" imamo ženu pilota, a nadam se da će ih biti i više, kao što ih je sve više i u svetu. Izuzetno mi je drago i da se razbijaju predrasude da je to pre svega muški posao i da takva profesija ne može da se spoji sa privatnim životom. Sve može. Znam mnogo uspešnih žena koje su majke više dece, i divim im se, i mislim da je sve moguće. Potrebni su samo snaga, volja, motivacija i organizacija - priča za "TV novosti" Sofija Juričan.

Koliko sebe prepoznajete u likovima jakih žena?

- Čini mi se da sam izuzetno osetljiva. Tako bi bar rekli oni koji me poznaju, a ljudi sa strane me doživljavaju kao borca i jaku ženu. Ne mogu da sudim o sebi, ali od mene je dosta traženo još kada sam bila dete, još od osnovne škole. Velika očekivanja su me verovatno izgradila u nekog ko može i mora da ispuni ono što isplanira.

Šta ste otkrili o sebi kroz umetnost?

- Umetnost je za mene možda i najbolji način da govorim o važnim temama ili da oslobodim iz sebe različite osobine i emocije kojih nisam bila svesna. Velika dela i reči autora koji se bave raznim temama, neka su vrsta kanala preko kojeg možeš mnogo toga da ispitaš i prođeš kroz lične traume, nedoumice, probleme, iskustva i razne životne faze. Lakše mi je bilo da kroz literaturu i rad na likovima sama prevaziđem ekstremne situacije i da vidim kako likovi prolaze kroz različite životne događaje, a kako bih ja. Uvek mi se dopadalo kada je delo društveno angažovano i kada kroz uloge tretiram razne društvene teme.

Još u mladosti ukazivali ste na potrebe zapostavljenih društvenih grupa. Od toga ni danas ne odstupate?

- Kao ambasador dobre volje pri UN, radila sam sa HIV pozitivnim ljudima, seksualnim radnicama, transvestitima i uopšte članovima vulnerabilnih grupa. Iz tog bavljenja osetljivim grupama i temama potiče i sadašnje preispitivanje muško-ženskog identiteta kojim se bavim na doktorskim studijama. Tek sam na drugoj godini, pa je doktorska teza još u pripremi. Verovatno će biti pitanje muškog i ženskog identiteta preko lika i dela Sare Bernar. Reč je o ženi koja je igrala najviše muških uloga u prvoj polovini 19. veka.

Ta tema je još osetljiva i nije do kraja ispitana u psihologiji i medicini. Postoje nedoumice i sukobljena mišljenja na temu muškog i ženskog u svakom od nas, gde je granica i ko sam zapravo ja. Od početka studija glume baviš se time ko sam ja i ko je taj koga igram. Kao glumac potrebno je da imaš empatiju, uđeš u tuđu kožu i povežeš se sa onim koga igraš preko ličnog iskustva, koje ne mora biti isto, ali može biti slično ako donosi određene emocije.

U seriji "Istine i laži" uskočili ste na mesto Borke Tomović u ulozi psihoterapeuta.

- Bilo mi je drago da igram takvu ulogu jer ih do nedavno kod nas nije ni bilo. Moja mama je završila psihologiju i godinama je psihoterapeut. Ljudi se od skoro ne stide da potraže psihološku pomoć i podršku. Čini mi se da je napravljen iskorak, ali i pored toga se dešavaju strašne tragedije, pogotovo mladim ljudima. Bilo bi dobro da se psihoterapija uvede u obrazovanje, kao i mnogi drugi predmeti.

Od ranih dvadesetih idete na psihoterapiju. Koliko je upoznavanje sopstvene duše za vas blagotvorno?

- Mnogo mi je pomoglo, ali se dešavalo tokom sazrevanja, i na Akademiji, i sa prijateljima, kao i na psihoterapiji. Upoznavanje duše je u stvari neprekidan proces za koji nisam sigurna kad je počeo, a verovatno se neće nikada ni završiti. Ni ne treba.

Šta je uticalo da se opredelite za glumu?

- Kao mala bila sam imitator, na priredbama sam igrala glavne uloge i uvek sam zabavljala, goste, ljude po kafićima i kafanama. Posle sam bila recitator u osnovnoj i srednjoj školi, bila sam član dramskog kluba gimnazije "Uroš Predić" i deo dramskog kluba u kulturnom centru u Pančevu. To je bio predvidiv sled, nešto me je vuklo glumi, ali nisam bila sigruna. Čak je trebalo da se preselim u Italiju, već su svi papiri bili predati, i nikad mi nije palo na pamet da ću odmah biti primljena.

Odlazili ste na daleke destinacije i upoznali raznolike kulture. Koje putovanje vam je bilo najznačajnije?

- Zahvaljujući UN putovala sam po nekim egzotičnijim mestima. U Meksiko Sitiju sam bila kao ambasador UN, a i sa FDU sam posetila Meksiko i tamo smo čak igrali naše diplomske predstave. Meksiko mi je bio kao da sam na nekoj drugoj planeti. Na istoku je Oman za mene bio nešto sasvim drugačije, kao i Luksor u Egiptu zbog svih znamenitosti koje možeš tamo da obiđeš. Upoznala sam ljude iz čitavog sveta sa najneobičnijim pričama i iskustvima. To su bila putovanja koja su, pogotovo u tom periodu, u dvadesetim godinama, bila presudna za iskustva i nove stavove koje sam uspostavila.

Da li vam je palo na pamet da biste glumom mogli da se bavite negde u svetu?

- Kada sam imala 27 godina, Sidel Berlin, četvorostruka dobitnica nagrade za najbolji socijalni program u Americi, pozvala me je da dođem u Njujork. Ona je vodila jednu od trupa i išla sam kod nje na radionice, a ona me je zapazila i ohrabrila rečima da bih bila vrlo uspešna i da imam dara za upotrebu drame kao pomoć ljudima koji imaju traume.

Međutim, tada sam već uveliko igrala u Ateljeu 212 i bila zaljubljena u posao. Od početka sam imala ozbiljan repertoar i veliki broj predstava, a i bila sam suviše srećna u svom krugu prijatelja, lepog života i napredovanja u okviru ove profesije. Tamo, pre svega, igraš strane državljane, a pogotovo je teško ženama jer moraju da ispune niz estetskih uslova. Uloge ljudi iz našeg regiona ili iz Rusije bi sasvim sigurno suzile opus kome sam težila. Teško da bih tamo mogla da igram Šekspira ili Molijera, a ovde je to itekako moguće.

Sa ove distance se ni malo ne kajete zbog odluke da ostanete?

- Zaista ne. Volim da sam među svojima i to mi je najvažniji preduslov da bih bila srećna. Nikad nisam išla za ambicijom i profesionalnim uspehom po bilo koju cenu. Ne mogu uopšte tako da funkcionišem, a u ovom poslu moraš baš biti miran i srećan da bi mogao da ga radiš.

UVAC JE NESTVARNO LEPO OTKRIĆE

NA snimanju "Aviondžija" Sofija je često provodila trinaest sati, uz to je igrala predstave i odlazila na gostovanja, ali kaže da je bila spremna na naporan tempo.

- Pripremila sam se na tri ili četiri meseca takvog rada znajući da ću ići na zasluženi odmor. Sada sam na Uvcu, kome sam se po drugi put vratila. Do korone uopšte nisam poznavala Srbiju kao što je sad poznajem. Stvarno nisam znala da je tako lepa. Ne mogu da opišem rečima kakva se lepota nalazi oko Mećavnika, a Uvac je za mene nestvarno lepo otkriće - ističe glumica.

BICIKLOM NA SNIMANjE

KAKO nam glumica priča, prvo je pokojni tata Sofiju kao malu vozio na biciklu, a ona danas sa unapeđenim modelom "juri" na Adu, pijacu i čak na set.

- Odskora moj bicikl ima i bateriju, tako da je sad elektrobajk. Idem do 40 na sat, a kupila sam opremu, odnosno kacigu i rukavice za zaštitu. Od maja naovamo, i na snimanja dolazim biciklom. Od Ulice 29. novembra, pa preko "25. maja", do Sajma treba mi pola sata. Krenem u šest i u pola sedam sam prva na setu - objašnjava Sofija Juričan.