KOSOVSKI ISPIT: Konačno sam rešenje razaznao u replici Obilića, koju dotad stoput pročitah ili čuh s ekrana

Da parafraziram jednog nadrealistu: lako ću za večnost, kako se izboriti sa minutima i sekundama... Kako u tome nebrojivom nizanju sekundi i minuta vlastitog života, ispunjenih greščicama, greškama i mestimičnim pogocima, ostvariti prevagu bogočovečanskog lika? Kako će nas meriti Sudija, od Sunca svetliji? Kako se, i pre Suda, iz živog kotla dana i godina izvući kao čovek, uspravan i dostojan, pored svih niskosti i slabosti, svega nehata i nemara, kraj svih podavanja zlu u raznim maskiranim oblicima...

Bilo mi je stalo do odgovora, koliko god ostao duhovna lenčuga, ni studen niti vruć. Konačno sam rešenje razaznao u replici Obilića, koju dotad stoput pročitah ili čuh s ekrana. Mislim na Obilića iz drame "Boj na Kosovu" (1989) Ljubomira Simovića. Drama nikad nije izvedena, ali je na brzu ruku filmovana, za jubilejsku utehu i prigodu. Opadnut na kneževoj večeri od strane Vuka Brankovića, političkog smutljivca i zavidljivca, oklevetani Obilić ovako pečati obraćanje gospodi za trpezom: KAKVI BUDEMO SUTRA, BIĆEMO DOVEKA. Neke rečenice osvetle više nego što se može činiti. Setim se tučanog mentalnog tereta pred ispite na studijama, borbene tenzije na ispitnom poprištu, ispunjenja nakon prolaska. Ustanova ispita, u rečenom času, sažima u našem odgovoru sve šta jesmo i šta smo činili. Obilić je, do kosovskog ispita, mogao biti svakojak. Ostao je, doveka, snimak završnog podviga.

I Jelena, umna kći kneza Lazara, u poslanici svom duhovniku, nada se milosti "na dan strašnog ispita". I ne samo ona. Sud je propitivanje. Polaganje računa. Razumeo sam da je tome plemenitom naraštaju Vidovdan bio dan kada su polagali ispit s ove strane, u istoriji, krvavi kolokvijum pred poslednji ispit na ishodu istorije. Takav, lazarevski odgovor bio je pripreman barem dva prethodna veka, i činom i tumačenjem čina. Prema rečima Danila Banjskog: "Ne poštedimo život naš, da živopisan primer posle ovoga drugima budemo." Sve je to sročeno ubrzo po kosovskom zbitiju, spremno za ugradnju u usmeno predanje, kao u nerukotvoreno otporno zdanje buntovnih i trpeljivih pokolenja u ropstvu. "Bolja mi bi pohvalna smrt nego sa porugom život", glas je Lazara iz Danilovog spisa: "Gledah donje bojeve i izbrojih gornje počasti"...

A mogao sam "isto to samo drugačije", o kosovskom ispitu čitati i kod Zorana Mišića. Kosovsko opredeljenje je, zaključuje veliki moderni kritičar, "onaj poslednji, besprizivni odgovor kojim se odgovara na pitanje o smislu čovekovog postojanja". I takvo pitanje razlikuje i povezuje ispitni Vidovdan od drugih bojeva, zajedničkih i pojedinačnih, svima znanih i neobznanjenih. Čas šesti ili sedmi. Ne znam. Bog zna.

Opisujući Njegoša kao trećeg i najmoćnijeg tumača Kosovskog zaveta - jer je Njegoš moćan posrednik pesničke istine kao potpunije istine - dugo skrajnuti Žarko Vidović ne ispreda o velikoj nametnutoj priči kolektiva koja prekriva i zaklanja pojedince. Nebesko carstvo je, ističe Vidović, "sveštena poezija" kao Liturgija, "i ono se zbiva samo u čoveku pojedincu", kroz njegovo uzdizanje nad situacijom. Pola veka je potiskivan i Andrićev doprinos mišljenju Njegoševe "kosovske misli". A napisao je, posebno važno za nas današnje, da bez izvesnog negiranja stvarnosti, nije moguća ni misao kamoli akcija protiv zla. Zlo našeg doba upravo nas neprestano primiruje, anestezira, da i ne pomišljamo na otpor. Jer je premoćno, umreženo i tehnološki superiorno. Ako akcija nije moguća na globalnom, moguća je na pojedinačnom planu, koji se otima svačijoj kontroli. Odatle sve počinje. I kraja nema.

Danas, znatan deo ovdašnjih aspiranata na status elite, izuzetnih i korektnih, ponaša se kao da se brutalna realnost zajednice (koju bi da predvode) ne događa i njima. Odmahuju na opominjuće činjenice što potvrđuju žeženu istorijsku svest naroda iz koga potiču, sprdaju se i dosađuju na samo spominjanje Kosova kao savremene muke naše zemlje i sunarodnika, kamoli "kosovskog zaveta" ili "kosovskog opredeljenja". Tako da ih globalni i lokalni kontrolori "režima istine" mogu pohvaliti za veliku hrabrost i nezavisnost misli. Za takve je, recimo, "moralna nula" svetski pisac koji se, ratnih i lažljivih devedesetih, okrenuo prema nama, da sagleda ovdašnje "horizonte izbliza", pohodio i uporno pomagao naša starosrbijanska geta. Dok se većina naših izuzetnika i bavila jedino potrebama svojih ličnosti. U vreme društvenog mira, čoveku ništa ne smeta da se bavi vlastitom ličnošću i da je do mile volje glača, pisao je trezveni i nimalo romantični Slobodan Jovanović: "Ali u doba društvenih kriza, kada pojedinac ima više da živi za svoju grupu nego za sebe sama, njemu nije potrebno vaspitanje, nego mu je potrebna ideologija. Samo mu ona može dati snage za one napore i žrtve koje se tada od njega traže." Ali, poneki nisu odavde, slučajno se zatekoše među nama, gde duhom ne pripadaju, nadrasli ovdašnje skučenosti.

Njegoš je, prema Vidovićevim rečima, učinio Kosovski zavet aktuelnim "kad je izgledalo da je novovekovna kultura (epohalno zatvorena u svoj horizont) tražila od srpske inteligencije da zavet zaboravi i da se tako konačno evropeizuje!" Svaka kriza donosila je novi nanos smisla Kosovskog zaveta. Ne mislimo samo na konzula Milana Rakića, koji oblači komitsko odelo i priključuje vojvodi Vuku da, zbunjen i zatečen, dočeka da čuje svoje zavetne stihove na tek oslobođenom Gazimestanu. Šestvekovna obletnica Kosova postade žižna tačka u kalendaru krize što se zahuktavala, prozva na ispit generaciju umešenu u državnom prividu najboljem od svih privida. Mitolozi novijeg doba kao izvor svih novijih zala oglašavaju taj ritual "kulture sećanja" na Gazimestanu. Pritom propuste da uključe u dramaturgiju toga narativa i prethodne povorke obespravljenih Srba Kosovaca zapućene u glavni grad svoje slobodne zemlje da potraže osnovnu zaštitu života i imovine. Bez odziva. Čak je jedna slučajna, ordinarna rečenica zvaničnika u naletu, o tome kako niko ne sme da bije pošten svet, zvučala istorijski u akustici javnog gluvila ili mrmljanja na golo nasilje prema "življu" bez zaštite.

Sećam se, na Slobodištu, u leto 1988. godine, posle izvedene Mijačeve postavke "Putujućeg pozorišta Šopalović", Jovan Ćirilov publici objavljuje da je, za dogodine, naručio komad o Kosovskom boju od našeg najboljeg dramskog pesnika. S proleća 1989. godine, u Maloj biblioteci SKZ, pojavila se drama Ljubomira Simovića u bordo omotu. Dramski pesnik pogađa žicu od prve scene, u kojoj se, na raskršću, sreću medikus iz Prizrena i slepi bogovidac, monah Teofan. Ne znam zašto upravnik JDP-a nije održao obećanje, ali je Šotra snimio niskobudžetni TV film, prikazan o Vidovdanu. O filmu kao filmu nećemo, osim da ukažemo na nebesku glumačku podelu (Žutić, Tadić, Pepi Laković...), premda ostaje činjenica da je ovo igrano ostvarenje, jedino o prekretnom događaju srpske povesnice, u bezbrojnim reprizama, doprlo do najšire javnosti.

Tokom NATO rata, ljudi na ulici otresito odgovaraju medijskim reporterima koristeći jezgrovite rečenice utisnute iz Šotrinog filma. Pesma kosovskih boraca, kompozicija Dušana Karuovića na Simovićeve krilate distihe, ulazi u motivacioni repertoar borbenih jedinica za najteže zadatke. Zvezdin stadion, ta žestoka masa, ovu prozračnu lirsku pesmu uglas peva, nalazeći u tim rečima svoje reči. Simovićev komad, potom i skraćivan, na sceni i dalje neizveden, prodire u mas-medijski prostor, ostajući poezija šekspirske stilizacije i moderno stapanje s predanjem. Tekst je, tokom godina, nadvisio i samog autora. Iz našeg epohalnog horizonta komad je potvrdio nadvremeni smisao "kosovskog opredeljenja", ni mrzilačkog ni krvožednog stanovišta. Na primer, u Lazarevoj molitvi za postojanost: "Nek nemamo ništa, do jedno zrno soli! / Al, nek sve bude / njime osoljeno..." Ili u Kneževom odgovoru pred pogubljenje: "Život čoveku vredi onoliko / koliko je spreman da ga plati..." Lazar je iznova potvrđen, velikom poezijom. Proza je nešto drugo, ona snižava, ako i sama nije u osnovi poezija.

Svaki je čovek, u potencijalu, Lazar. I vitanijski i kosovski. Hoće li se, kao Lazar, pobedno ostvariti, i na kakvome ispitu, u kome boju, drugo je pitanje. Jer, ko sebe nadiđe, nadjača strah ili uskrati kakvu dnevnu dobit, na putu je nekog dalekosežnijeg dobitka. Veliki knez se postaje, makar u retkim povlašćenim trenucima, za pamćenje i pominjanje, najpre u sebi i pred sobom. Ostalo je lakše i kada nije nimalo lako.