INTERVJU Slikar Milan Cile Marinković: Moj unuk bi trebalo da bude kralj

Tako, u razgovoru za "Novosti", ističe bard srpskog slikarstva Milan Cile Marinković, koji vreme sada provodi između Beograda i Pariza. Razgovaramo u blizini njegovog ateljea, pored Crkve Svetog Jovana Krstitelja u živopisnom gradiću So, u olistalom pariskom južnom predgrađu, po čijim parkovima lujevskog tipa crpe nadahnuća i energiju.

U Gračanici ste upravo zaokružili uspešnu godinu izlaganja, u ciklusu između dva leta. Koliko vam znači nagrada koju odande nosite?

- Iza mene je vrlo plodan i aktivan period. Pre tačno godinu dana sam u Kulturnom centru Srbije u Parizu imao koncepcijski originalno osmišljenu izložbu. Zatim je u Muzeju Hercegovine, u Trebinju, priređena mini-retrospektiva prilagođena mojim sećanjima na odlaske u Dubrovnik i koloniju u Počitelju, veoma značajnu u moje vreme, kada sam se lepo družio sa slikarima iz stare Jugoslavije. Treća, nedavno otvorena u Domu kulture u Gračanici, deset godina posle moje posete Dečanima, zaokružila je ovaj važan ciklus.

Veoma sam dirnut nagradom "Longin" koja mi je dodeljena za životno delo. Zastupala me je kćerka Danica. Izložio sam uglavnom nove, aktuelne slike. Na njima se vide posledice kovida. Ima mnogo crvene boje, preživljavanja bolesti i umiranja. To je bila epidemija smrti mojih kolega i prijatelja, koji su odlazili jedan za drugim. Teško mi je to palo.

Koliko su sve ove tragedije koje se trenutno dešavaju u svetu, inspirativne za slikarstvo ma koliko mračno bilo?

- To nestajanje ljudi i godina mora da se obeleži. Ne izgleda sjajno, ali takve stvari su se dešavale mnogo puta ranije, pa je svet ponovo nalazio i boju, i život, i ritam. Svet se uvek oporavi od tragedija. Dolazi novo vreme, koje će to sve da popuni.

U kojoj meri je važna uloga umetnika da o svemu tome ostavi trag?

- Mene su uvek dodirivale te stvari, umiranja, ratovi, razaranja. Još od Vijetnama. To su velike katastrofe. Pravim svoje omaže, ali s drugim raspoloženjem. Pokušavam da kroz slike vratim optimizam. Slikao sam ovih dana na terasi na ogromnom platnu teniserku, ženu s fenomenalnom kosom. Ovo je vreme tenisa. Posećivao sam Rolan Garos još kada su igrali Nastase i Vilander. Na slici je mlada osoba koja u pauzi borbe za bodove, ili posle završetka meča, s partnerom, pravi predah na travi. Pored nje je njena velika torba. To je povratak nekom normalnom životu, i to će se ponovo dogoditi kada Novaku opet budu dozvolili da zaigra na svim turnirima.

Mogu li optimizam i vera u bolji svet da se vrate kroz slikarstvo? Ima li čoveka koji može da odoli pravoj poruci sa platna? Uspeva li da učini svet čistijim, boljim, zdravijim?

- Uspe da probudi nešto kod običnog sveta. Na izložbama, kad razgovaram s njima, pred slikom, koju sam nekada pravio u parku, ateljeu, ili nekom drugom mestu, želeli su da komuniciraju, da podele sa mnom svoja razmišljanja, da se raspitaju. I uvek su to bila zanimljiva egzistencijalna pitanja, mnogih koji na svojim zidovima nemaju ništa drugo osim fotografija. To daje nadu da nije sve na ovom svetu uzaludno.

Verujete li u mlade?

- Mladost je najlepše vreme. I ja sam mlad u odnosu na neke koji su pre mene bili stari.

Nisam tako želeo, ali sam iz knjige o devetoro naših pariskih slikara ostao sam, jedini, deveti. Oni ostali, moji prijatelji, s kojima sam zajedno izlagao, nestali su. Umesto nas dolaze neki drugi, mladi, kojima mora da se veruje. Ne postoji drugi izbor.

Šta ima mladost iz ove epohe što vi niste imali, i šta ste vi imali, a oni danas nemaju?

- Nas je sve interesovalo, u svim sferama, bez obzira na to da li se radilo o sportu, umetnosti, politici ili muzici. Bila nam je dovoljna jedna ploča Reja Čarlsa ili Mika Džegera, da nas nepovratno inspiriše. To je bilo slavno vreme, naše, i Bouvija, Dilana, Merkjurija. Imali smo želju da putujemo, da istražujemo, da budemo na licu mesta, da izbliza pratimo nove događaje.

Sakupljali ste životne sokove iz različitih izvora, a danas je sve na jednom mestu, u jednoj spravi, mobilnom telefonu. Tu je sve što mlade interesuje?

- Morao sam fizički da budem u neposrednoj blizini događaja koje sam želeo da pratim.

Ali, danas je novo vreme. Dešavanja su iz godine u godinu sve brža i shvatam da je to normalno. Sve je pristupačnije, ali nosi sa sobom zamku da se ne bude prisutan u pravom trenutku tamo gde bi možda trebalo ili, čak, moralo da se bude.

Zanima li mladu gardu u vašoj porodici, vašeg unuka Stefana Karađorđevića, slikarstvo?

- Čest je posetilac u mom ateljeu. To je i njegov prostor. Ima svoj mali štafelaj, na kome se uvek menjaju njegovi papiri. Uvek uzme najveću četku i pune teglice akrilika! I stalno slika žustro, novo, apstraktno.

Kako gledate na to da će baš on, možda, jednoga dana biti kralj Srbije?

- Moj unuk bi, po meni, trebalo da bude kralj kada dođe njegov red. Još je mali, ali duboko grabi u život. Veoma je znatiželjan i pun volje, energije i snage. Ima i svoje tegove za vežbu.

Možete li da zamislite Srbiju jednoga dana, za pedeset godina, s vašim unukom Stefanom kao kraljem? Kako bi ta Srbija izgledala?

- Bila bi to neka nova Srbija. S više raskoši. Možda sa letećim automobilima? Ko zna. Koliko vreme ide brzo, možda sve bude kosmičko. Ali, biće to svet u kome će emocije i dalje da budu najvažnija stvar. I gde će slike i dalje da šalju opomenu.

POVRATAK U BUDUĆNOST

DA li je ovo vreme sišlo s vaših slika na ulice? Je li ovo pop-art vreme sa instant događanjima?

- Grad je pun vreve i događaja s mojih slika! Ima posvuda tog mog miljea. Nekad me iznenadi scena kada u životu vidim svoje modele i situacije koje sam slikao pre dvadeset, trideset godina. Nekako me to trgne, da vratim sećanja.

VOLIM CRKVENA ZVONA

DOK razgovaramo, s crkve odjednom odjeknu zvona, jako i odsečno, da na trenutak prekidaju razgovor. Iz poštovanja, puštamo ih da dugo i u miru odzvone svoje.

- Volim zvona. Njihov zvuk označava i vreme, i život, i venčanje, i smrt, i krštenje, i pobožnost. Uvek kada se oglase, zastanem. Podsećaju me na detinjstvo. Imao sam, možda, tri, četiri godine, slušao sam, uvek iznenađen, taj njihov prodorni zvuk, u Platičevu, pored Rume, u Sremu, uz moju majku Melaniju Čerevicki.