KNJIŽEVNI ŽIVOT: Dragan Lakićević, "Zamak", "Partenon"

Zašto?

Junak pripovedač, često se služeći ironijom, pa i parodijom, gotovo dnevnički, beleži najznačajnije događaje iz jednog perioda svog života, kao i naličje sveta kulture, književnosti i književnog života. To naličje sasvim je u skladu sa običajima savremenog sveta i pravilima po kojima on funkcioniše. Ono što ga u najvećoj meri karakteriše jeste egocentričnost, tržišnost, zaborav, odricanje od tradicije i identiteta.
U pripovednom štivu to izgleda ovako:

Izdavač je zapravo lovac koji razmišlja isključivo tržišno, politički korektno i koji veruje da sve i svako ima cenu. U nameri da ostvari zacrtani cilj da renomiranog autora navede da napiše pamflet protiv sopstvene države i kulture postavlja mu izvesne mamce.

Imajući u vidu status pisaca u materijalno skromnom društvu, nastoji da mu obezbedi idealne uslove za stvaranje i ne otkriva mu nikako svoju pravu nameru.

On, vlasnik zamka, baš tu dovodi pisca, do neukusa insistirajući na svom bogatstvu. On je, takođe, do apsurda servilan prema piscu, što ostavlja nekakav ukus gorčine.

Kako odmiče roman, sam pripovedač, kao i čitalac sa iskustvom, počinju da se pitaju šta je zapravo taj zamak? Za pisca, izvesno, saznaćemo do kraja romana, on je vrlo specifična vrsta kazamata, a njegov vlasnik, osim što je prevarant i bankrot, specifičan je nasilnik i predstavnik onih struktura elite koji suočava prevarenog pisca kako danas u kulturi i književnosti funkcionišu stvari, na čemu se zasnivaju. U svojoj tržišnoj logici, lišenoj bilo kakve suptilnosti i sentimenta, on ukazuje na nakaznost pojedinih čuvara kapija, onih koji jednom delu dodeljuju status umetničkog. Njihovo, "kulturno" delanje, pokazuje zapravo njihovu volju za moć, zasniva se na lobiranju i trgovini. Izdavač pak uspeh jednog pisca direktno vezuje za nagrade, kao i za poželjnost pojedinih tema.

Na osnovu razmišljanja pisca koji još uvek ne zna da je prevaren i zatočen, otkrivamo još jedan rukavac priče o stvaranju, tačnije o naručivanju romana na određenu temu. Već vremešnom autoru nije baš lako da oživi sentiment prema njegovoj idealnoj dragoj i davnije minuloj noći skupljoj vijeka. U tom njegovom nastojanju uočavamo groteskni raskorak između onoga što on želi i stvaralačke inhibiranosti.

Piščeva frustracija pojačava se saznanjem da izdavač ne bira sredstva da dođe do cilja, da je u tu trgovinu uključena i izdavačeva supruga koja nudi svoje pomalo ocvale čari u zamenu, ne baš za ljubavni roman, već za jedan negatorski pamflet.

Roman parodijski otvara prostor za razmišljanja o onome što je, ipak, tekovina savremenog književnog života premreženog ideologijom, a koji implicite uvodi i bitna etička pitanja. Da li je dovoljno da vas neko fizički solidno udalji od sopstvene zemlje i obaspe raskošima različitih vrsta kako biste o njoj pisali negativno? Koliko je fonderskih para dovoljno da o svojoj zemlji govorite i pišete kao o najgorem mestu na svetu, kao i da očajavate što ste, eto, imali nesreću, da po prirodi, po ocu i majci, pripadnete baš ovom narodu.

Na ta ključna pitanja, kao i mnoga druga, mogli bi da odgovore brojni naši nazovi pisci koji danas i ovde demonstriraju svoju moć, doduše i odanost izvorima svojih moći. n