SRBI, ŽRTVE SVOJIH ZABLUDA: Ostao angažovani posmatrač, ali i kritičar politike velikih sila

Za kratko vreme rasprodato je prvo izdanje, a izdavačka kuća "Vukotić medija" već štampa novo.

- Kada u januaru 1989. počinje da vodi dnevnik, Đilas ima blizu osamdeset godina i ozbiljno narušeno zdravlje - kaže istoričar dr Veljko Stanić. - Stari revolucionar i disident koji je toliko puta bio u dramatičnim burama istorije oseća da Jugoslaviji predstoje krupni događaji. Ako u njima ne može neposredno da učestvuje, zašto da ne beleži misli i razgovore, da kroz njih proživljava istoriju koja se ubrzava i odvija pred savremenicima. Njegov dnevnik je i hronika ubrzanog propadanja jedne zemlje i sunovrata jednog društva. Pred enigmom vremena i istorije, u njemu se susreću intelektualci i političari, mudri i naivni, ambiciozni i oprezni, nagli i suzdržani, lukavi i dobronamerni. U njemu možemo da pratimo korene jugoslovenske krize, traganje za alternativama, analizu politika njenih glavnih protagonista.

Đilas piše o opštoj dezorijentaciji tih godina, vulkanu očaja i mržnje, beznađu i haosu, neizmernoj bedi, eksploziji međunacionalne mržnje. Nadao se da će umreti s Jugoslavijom, a kasnije zapisuje kako je, nažalost, preživeo njen raspad samo da bi bio svedok krvavog građanskog rata. Razočaran je Đido političkim liderima od Slovenije do Makedonije, posebno srpskim i hrvatskim. Osuđuje "Miloševićevo vlastoljublje" i "Tuđmanove zlokobne koncepcije", ne izostavlja ni Aliju Izetbegovića. Đilas smatra da oni (s)nose najveću odgovornost za događaje koji će ubrzo eskalirati, govori o "zapaljivanju Srba i Hrvata u krv - krv svoju, budući da su u biti ako ne isti, a ono sličan narod" i "vidi i oseća Jugoslovene u bezumnom, besciljnom međusobnom istrebljivanju". Najviše, ipak, tuguje nad srpskom nesrećom. Jedno od njegovih proročanstava je da će Srbi biti najveći gubitnici.

- Đilas vidi veliko breme odgovornosti koje nacionalni pokret u Srbiji na sebe preuzima, ali i njegovu političku i društvenu moć - ističe Stanić. - Iako je u bliskoj vezi sa intelektualnim predstavnicima tog pokreta, on ostaje po strani. Njegovo mišljenje se više traži nego što se sluša. Đilasove simpatije su na strani očuvanja Jugoslavije i neophodnih reformi.

Predvideo je Đilas da će Zapad pomoći antisrpsku koaliciju, da će se rat proširiti na Bosnu i Hercegovinu, da će se Srbiji osvetiti pogrešna politika koje su komunističke vlasti godinama vodile na Kosovu i da će drugi uređivati odnose između Južnih Slovena, jer će oni biti nemoćni.

- S obzirom na njegove godine, malo je verovatno da je priželjkivao neku ulogu - smatra Stanić. - Ali, takođe nije verovatno ni da bi čovek njegove duhovne konstitucije, u stalnom pokretu i razmišljanju, odbio ulogu posrednika i pregovarača za okončanje jugoslovenske krize da mu je ona bila ponuđena. Čest sagovornik diplomata, što ipak nije bio slučaj u njegovim disidentskim godinama, Đilas je ostao angažovani posmatrač, ali neretko i kritičar politike velikih sila.

Navodi Đido sa kim se družio, diskutovao, kome je dao intervju i šta je mislio o kom političaru. Piše o Šuvaru, Momiru Bulatoviću, interpretira razgovore sa Dobricom Ćosićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Milovanom Danojlićem, Dragoljubom Mićunovićem, Ljubom Tadićem, Latinkom Perović, Mirkom Kovačem... Najviše piše o Matiji Bećkoviću sa kojim se, uprkos različitim stavovima o politici, gotovo svakodnevno družio. O njemu je 28. marta 1992. napisao:

- Matija krvoprolića u BiH doživljava, sada, s nekim bolnim, rezigniranim mirom. Mada, svakako, najviše žali Srbe, istovremeno vidi ludost tamošnjeg ratovanja. Rekao sam mu: Ako dođe do velikog rata tamo, svršiće se tako da će svak ostati na svome: krvavljenje bez rezultata... Rekao sam Matiji da pišem dnevnik i da u njemu ima svašta o njemu. Zaboravio je da mi je on dao sugestiju da vodim dnevnik... Naši odnosi su bliski, ali nekako uozbiljeni - zbog tragičnih prilika oko nas. Pričali smo o Krleži: slažemo se da je to moćna rušilačka retorika, ali bez mnogo beletristike. Pomenuo sam Mihizovu ocenu: Krleža je dao žal i nesreću malog naroda na periferiji evropske civilizacije.

UNIŠTENI RUKOPISI

- MNOGI Đidovi rukopisi imali su tužnu sudbinu - napisao je Đilasov sin Aleksa (na slici) u predgovoru. - Popisivani su i zadržavani, zaplenjivani i gubljeni, nestajali bez traga, spaljivani, cepani, bacani. Režimi i policije, robije i ratovanja, neodgovorni prijatelji i uplašena rodbina - sve se urotilo protiv njih. A, ponekad su stradali i od ruke svog autora. Česte žrtve su bili dnevnici i dnevničke beleške, pisma i literarna dela nadahnuta stvarnim događajima. Nestajalo je sve ono što je Đido želeo da ostane zapamćeno. I sudbina "Dnevnika 1989-1995" bila je neizvesna. Glavna opasnost pretila mu je od onoga koji ga je vodio. U maju 1994. godine, odluku o sudbini dnevnika prepustio je meni. Nije mu bilo teško da pogodi kako ću postupiti.