LJUDI ĆE SAMI SEBE UNIŠTITI: Ratovi, otpad, đubrište stvari, misli i ideja, stvorene umetnosti - sve je protiv čoveka (FOTO)

A umetnost podrazumeva dejstvo uma ispražnjenog od objekata viđenja, mišljenja, gledišta, znanja o viđenom, a pomoću mišljenja, gledišta, znanja o viđenom. Umetnost je uključenje u energetski tok u kome se kreće travka, oblutak, kap okeana, zrno peska...

Ovako, razgovor za "Novosti", otpočinje akademik Todor Stevanović (85), čija će izložba, "Svetlost linija Todorova", trenutno postavljena u Zamku kulture u Vrnjačkoj Banji, tokom leta krenuti u obilazak Srbije. Umetnik koji samostalno izlaže u zemilji i inostranstvu, još od 1956, deluje u širokom luku. Njegovo polje su slika, crtež, grafika, film, keramika, mozaik, alternativni mediji, a bavi se i likovnom kritikom, teorijom umetnosti, filozofijom, književnosti.

Jedinstvenih pogleda na postojanje, nauku, umetnost, mitologuju, veru, njegova je pojava još od samih početaka bila obavijena i nekom vrstom enigme. Pre tačno pola veka pokušao je i da zaustavi okean! Tačnije, rad se zvao "Todor zaustavlja Atlantski okean na krajnjoj tački Danske, u mestu Soraa".

- Svako ko to čuje ili pročita, dobija ideju kako se ja šalim, ili nešto simbolično govorim - kaže umetnik. - A u stvari, zaustavljajući okean, zaustavljam loše misli čovečanstva kojima razaraju naše postojanje, zagađuju, uništavaju... Otopljavaju Severni i Južni pol, zbog čega nailazi taj okean koji će potopiti čovečanstvo. U tom smislu zaustavljam okean. Ali, o svemu tome govori i moja himna, i cela moja filozofska misao.

A "Himna Todorova čoveku - Ja sam ti", svojevrsna poema, ali kako kaže i njegova autobiografija, filozofski traktat, iskristalisan višegodišnjim promišljanjima, povezuje ljudsku jedinku sa univerzumom, a umetnost sa naukom. Na pitanje, zašto se onda čovek stalno buni protiv univerzalnog poretka, Todor odgovara:

- Zato što ne poznaje samoga sebe. Trebalo bi da otkrije ko je u stvari. Da je ono što u himni navodim i on - kap, travka, oblutak... Sa naučne strane gledano čovek je - čestica. Čestica ne bi to bila, da ne postoji talas te čestice. Sa umetničke strane, čovek je tačka. Ali čovek je, ne samo izolovana čestica, tačka, nego pripada celom čovečanstvu. U himni kažem da sam kap okeana. Okean je nepregledna kap vode. Ja sam čovek, a čovek je čestica čovečanstva. Čovečanstvo je talas te čestice. Postoji i kosmičko ja, koje obuhvata sve, ne može se posmatrati izolovano. Kosmičko ja je činjenica, istina, kroz koju prolaze sva ja istovremeno.

A šta su svetlost i linija, iz naslova nove izložbe, umetnik tumači:

- Kada kažem ja sam svetlost, to je nešto što vodi moju liniju. Ja ne kopiram stvari, već sama svetlost vodi moju ruku, moju liniju. U tom smislu svetlost je linija Todorova.

Kako duboko veruje da je stvaranje višemilenijumska zabluda čovečanstva, naš sagovornik smatra da ne postoji ni stvoritelj:

- Boga posmatramo kao tvorca, jer takvo mišljenje vlada, a niko ne zna šta je Bog, veruje se samo da je sve stvorio...Ali, travka, oblutak, kap okeana... to su činjenice. Bog je gledište o tim činjenicama, ne stvoritelj. Kada bi to čovek shvatio ne bi bilo zala koja se dešavaju, pa da se i pripadnici različitih religija u čijem je središtu Hrist, međusobno ubijaju. Hrist je najbolje predstavljen kroz pravoslavlje, kao svetlost. I naši umni ljudi kao Tesla, ili Milanković, bili su vođeni činjenicom da je Hrist svetlost, a ne neki stvaralac, tvorac. Ništa on ne stvara, već isijava sebe, svoju energiju, svetlost. Kao Sunce. Je li Sunce tvorac nečega? Ako travka raste zahvaljujući Suncu, ako mi postojimo zahvaljujući njemu, to ne znači da nas Sunce stvara, već je ono energetska masa koja isijava svetlost i čini ono što se zove život.

Svoj opus ovaj umetnik naslanja i na tradiciju srpsko-vizantijske srednjovekovne umetnosti:

- Naše freske su velike i umetnost su, za razliku od renesanse, koja je stvaralaštvo izvesnih slikara, kao što je Leonardo. U himni kažem i "ja sam kreč". Kreč je važan u vizantijskoj fresci. Kada bi počinjali da grade crkvu, manastir, kopali bi rupu, u koju bi stavljali negašeni kreč. Njemu treba najmanje tri godine da odstoji, da bi se razgradio do svoje elementarne, energetske čestice. Freska se ne bi održala bez kreča. Kada bi se oslikavale crkve, nanosio bi se prvi sloj maltera koji sadrži kreč, pa drugi, takođe sa krečom, da bi treći sloj bio boja. Onda bi glavni vizantijski slikar, genije, išao od slike do slike, i belom bojom, koja je takođe kreč, prelazio preko figura, kako bi se "izbacila" forma. I sav taj kreč ponovo se pretvara u kamen. Freska je kameno stanje, zato se može uništiti samo nasilno.

I Stevanović je krajem 20. veka imao jednu fresku, na 107 metara platna postavljenog u Knez Mihailovoj ulici, u vreme NATO bombardovanja.

- Ona nosi ime "Todor rukom naroda", ili "Gračanica je svetost Srbije" - podseća umetnik. - To delo nema nikakve veze sa politikom, Miloševićem, to je freska kao rezultat energetskog dešvanja u čoveku. Njega bombarduju i on psuje, bogoradi... A šta će drugo? To je freska emocija, a umetnost je po sebi emocija. Narod je svašta tu pisao, crtao... Trebalo je da bude prikazana kada sam, kao izbor stručne komisije, predstavljao Srbiju u Veneciji, ali se to nije desilo. Odlučeno je da se ne prikaže. Napravio sam bio i kratki film o nastajanju tog platna, i prvo mi je festival dokumentarnog filma tražio da ga prikažu, a kada su videli o čemu se radi, odustali su. I dalje je u ilegali. I naši i tuđi, i neprijatelji, svi su istog mišljenja. Čini mi se da je stvarno tačna ta misao da se stidimo što smo Srbi. Ali, ja to platno čuvam, i kad-tad ću ga izložiti.

Otvarajući pre nekoliko godina Todorovu izložbu "Iver-slika", u Galeriji 73, predsednik SANU, Vladimir Kostić, primetio je da u njegovom slikarstvu ima "nečeg scijentnog, nekog bliskog susreta umetničke imaginacije i gotovo astrofizičkog".

- Kostić je dotakao moje gledište da je nauka jednako umetnost, jednako priroda, jer i on izjednačava nauku i umetnost - dodaje sagovornik. - Sve je to isto. Umetnost je drugo ime za prirodu, kao i nauka. Nauka i umetnost imaju istu funkciju, a to je uključivanje u energetski tok. Moju himnu treba doslovno shvatiti. Lao Ce kaže: "Moja misao je veoma precizna, jasna i razumljiva, ali je niko ne shvata. A i kada bi je razumeli, to ne bi bilo to".

A o samom pojmu "iver slike", dodaje:

- Kada vajar teše deblo, praveći od njega skulpturu, materijal koji otpadne zovemo iver. Iver nije nešto što nije umetnost. Naprotiv, to je samobitna umetnost, kao što je i to još neotesano deblo, zapravo skulptura. Kao što sam rekao ne postoji stvaranje. Loš vajar stvara skulpturu, a dobar vajar, kao i dobar slikar se prepuštaju stvarima. Ono što smatramo slikom, umetnošću, samo je sredstvo uključenja u energetski tok. Mene vodi moja linija, ja je ne stvaram. To je umetnost. Stvaranje nije umetnost.

Uključivanje u energetske tokove, mišljenja je Stevanović, može biti spasonosno i za savremenog čoveka, koji je trenutno pred mnogim izazovima.

- Kada čovek bude upoznao samoga sebe možemo govoriti o spasu čovečanstva. Sposobnost spoznaje sebe je uključenje u energetski tok. Ovi ratovi, propadanja, otpad, đubrište stvari, đubrište misli i ideja, đubrište takozvane stvorene umetnosti, sve je to protiv čoveka. Čovek sam sebe uništava. Kada bi trebalo da dam predviđanje šta će se desiti sa čovečanstvom, mislim da čovek nikada neće doći do toga da spozna sebe - zaključuje naš akademik.

POJEDINCI I MNOŠTVO

UVEK je bilo, jeste i biće da mnoštvo prevlada nad pojedincima, pravim umetnicima i naučnicima - uverava nas Todor. - Počnimo od realizma, Kurbe je njegova osnova, a svi ostali su oponašali njegovu ideju. Impresionizam je Klod Mone, a sve ostalo je mnoštvo koje to radi posle njega. Van Gog je ekspresionista, ostali oponašatelji. Pikaso je kubizam, za njim idu sledbenici. Isto to je i danas. U svetu kao da je rešeno da se sruši ideja o umetnosti, da se rade performansi, kao što ih radi Marina Abramović. I ona služi kao neko ko inspiriše da je slede. I na našoj likovnoj sceni, mnogo je oponašanja, koje nije ništa.

KOSMIČKO JA

- JEDNO od mojih jedinstvenih gledišta je da, kao što ne postoji stvaranje, ne postoji interakcija, već samo interferencija - kaže akademik. - Interferencija je vizuelno izražena tačka, kosmičko ja, kroz koje prolaze sve tačke, svako ja. Ona predstavlja vakuum, prazninu kroz koju može da se prođe. Svih 29 tačaka moje himne, prolaze, interferišu, kroz tačku ja. Ta interferencija pojačava, smanjuje, ili poništava energiju.

SLIKA I SLIKAR SU JEDNO

- NAJVIŠE cenim crtež, prema mom mišljenju i ne treba ništa više da postoji - priča sagovornik. - Crtež je sve. Ali je i boja sve. Ona je medij za sebe. Ne treba praviti razliku. Kada kažem ja sam slikar, onda sam i crtež, i slika, i mozaik, i film... Kažu, kod slikara je tvorevina slika, umesto da slika i slikar budu jedno isto. Kao i gledalac, koji je takođe slika. Pogled između gledaoca i slike je umetnost. Samo kroz pogled gledaoca postoji umetnička forma. U tom smislu je i slikar gledalac. Slikar vidi sliku slikom, slika vidi sliku - slikarem. Ne postoje stvari, već emocija koja nas pokreće. E, to je uključenje u energetski tok.