NAJBOLJE FILMSKE ROLE NAPISAO MI JE MOJ GORDAN: Vera Čukić za "Novosti" o priznanjima, ulogama koje je birala i koje su birale nju

A da se njene uloge i te kako pamte, mada je od poslednje prošlo više od decenije, dokazuju i ugledna priznanja koja i dalje stižu na njenu adresu. Za godinu dana dobila je dva "pečata" - prošle godine uručen joj je Pečat Narodnog pozorišta za doprinos pozorišnoj umetnosti, a pre nekoliko dana dobila je ugledno priznanje Jugoslovenske kinoteke "Zlatni pečat" za doprinos filmskoj umetnosti.

- Dok radim ne razmišljam o nagradama. Pa čak i kada izađem pred publiku sa onim šta sam uradila i doživim uspeh, opet ne mislim na nagrade. Ali, ako one dođu, naravno da im se obradujem - kaže, za "Novosti", poznata pozorišna, filmska i televizijska glumica Vera Čukić.

Otkako je diplomirala glumu sa ocenom 10 na klasi profesora Mate Miloševića, nanizala je velike uloge u pozorištu, najpre u Ateljeu 212, a potom kao prvakinja Drame u Narodnom pozorištu. Još se pamti njena čuvena Sofka u "Nečistoj krvi", ali i uloge u klasicima "Tihi Don", "Zli dusi", "Mizantrop", "Maska", "Putujuće pozorište Šopalović"...

Filmsku publiku osvajala je najrazličitijim ulogama u filmovima "Nož", "Makedonska krvava svadba", "I Bog stvori kafansku pevačicu", "Žuta", "Tigar", "Srećna porodica", "Ranjena zemlja"... Sarađivala je sa gotovo svim velikim autorima, ali jedan u njenom srcu zauzima posebno mesto - njen pokojni suprug, veliki scenarista i reditelj Gordan Mihić.

"Zlatni pečat" Kinoteke, kaže, doživljava kao veliku počast jer su u konkurenciji sva filmska ostvarenja sa prostora naše bivše zemlje. A, osim toga, dodaje, i sentimentalno je vezana za ovu nagradu.

- Najbolje svoje uloge na filmu ostvarila sam po tekstovima mog Gordana: kao Ana u "Dnevniku uvreda '93", Marija u TV seriji "Gore-dole", Kiflina majka u "Zaboravljenima", Mamica u "Srećnoj porodici", Buba Spasić u "Žutoj"... Takođe, moj otac Milorad I. Čukić je polovinom pedesetih godina prošlog veka sa gospodinom Ratkom Dovijanićem delegiran od "Jugoslavija filma" da donese iz Pariza i Madrida značajan filmski materijal koji se tamo našao posle Drugog svetskog rata, a bio je naše vlasništvo. Doneli su ono zbog čega su tamo išli ali i neke "poklon" filmske materijale. U listu "Politika" izašao je i veliki članak i njihova fotografija sa ulica Madrida. Porodica je bila presrećna. Kao mlada devojka išla sam često u Kinoteku u kojoj su se prikazivali najbolji filmovi iz celog sveta, a mogla sam da gledam i najbolje glumce sveta. Koliko sam učila na Akademiji glumu, toliko sam dobijala znanja i u Kinoteci.

Na naše pitanje kako je, po ličnom osećaju, razdvajala pozorište i film, Čukićeva odgovara:

- Iako sam počela kao filmska glumica sa petnaest godina, sebe sam smatrala, čini mi se, prvenstveno pozorišnom glumicom. Mnogo sam igrala u pozorištu, odigrala velike dramske uloge i domaće i strane literature, i to u predstavama koje su imale ogroman uspeh kod publike. Taj kontakt koji glumac ima živo sa gledaocima davao mi je divan i potpuni osećaj igre. Ali, uporedo sa pozorištem igrala sam i na filmu, a najviše na televiziji. Odigrala sam velike uloge u dvadeset filmova, preko pedeset TV drama, četrnaest TV serija, a da ne govorim o radiju i nadsinhronizacijama.

Televizijska publika najbolje pamti njene uloge u TV dramama i poznatim serijama, kao što su "Samci", "Kože", "Zaboravljeni", "Gore-dole", "Moj rođak sa sela"... Koliko je bila popularna govori i to da ju je publika dva puta birala za glumicu godine (nagrada "Ona i on" "TV novosti"), novinari tri puta, dok su je kritičari nagradili uglednim priznanjima "Raša Plaović", "Carica Teodora", "Zlatna mimoza"...

U "Rođaku sa sela" je, pre više od decenije, ostvarila poslednju ulogu. A šta bi to moglo da je izvuče iz glumačke "penzije"?

- Gordan se bio spremao da mi napiše, po mojoj želji, ulogu o sezonskoj radnici. Umornoj, istrošenoj, izrađenoj ženi sa velikom porodicom koju mora da izdržava. Sada moja ćerka želi da to napiše. Iako na prvi pogled to nije uloga za mene, poznajem takav lik i mislim da bih ga dobro oživela.

Tokom karijere odigrala je vrlo različite karaktere. Na pitanje da li je ona birala uloge ili su one "pronašle" nju, odgovara:

- Uloge su mene pronalazile, ja ih birala, onda u sebi otkrivala one niti koje bi mogle da nas povežu. Na vrhuncu moje pozorišne karijere, kada sam igrala Sofku u "Nečistoj krvi" i kada je to imalo neverovatan uspeh kod publike širom Jugoslavije i na gostovanjima u regionu, dobila sam ponudu TV Sarajevo da igram Anđu u seriji "Porobdžije". To je bilo rađeno po prozi Svetozara Ćorovića "Stojan Mutikaša". Na prvi pogled to nije bila uloga za mene, ali mi je nešto govorilo da treba da prodrem u nju i da je upoznam. Prihvatila sam je i uradila jednu od mojih najboljih televizijskih uloga. Nešto slično dogodilo se i sa ulogom Bisenije u "Mom rođaku sa sela". I tu sam ulogu mnogo zavolela, iako u startu nije izgledalo da je za mene. Ali, izazov je taj koji umetnika uvek privlači.

Njena životna oaza je dom na obali Dunava, koji je delila sa suprugom Gordanom i sa ćerkom Ivanom Mihić. Osim doma, ove dve glumice delile su i ekran, ali i napisale knjigu zajedno. Vera kaže da je, bez obzira na udaljenost od gradske vreve i mir koji okružuje njihovu kuću, "nemoguće pobeći od svakodnevnih tema i problema":

- Izolovanost ipak u velikoj meri ublažava stres sadašnjeg svakodnevnog života kakav je u gradu. Ali, selo ima svoja pravila, a i svoje probleme. Da se malo nasmešimo, ispričaću vam jedan moj prosečan dan ovde. Pre svega, ustajem u šest sati ujutru jer mačke mjauču od gladi ispod prozora i moram da ih nahranim. Ne samo naše tri mace, već i "njihove prijatelje". Tada ugledam kako je cveće opustilo svoje glavice i moram da ga zalijem. Usput primetim da je dvorište puno lišća, pa to pometem. Samo što sam završila taj posao, glad mi govori da je vreme da se sprema doručak. Posle kafe vreme je da se mesi hleb. A posle hleba... raspremanje po kući, telefonski pozivi, razgovori, odlasci u nabavku, od proleća do jeseni i briga o bašti, voću, pronalaženje radne snage za košenje, okopavanje, branje, oranje. Malo prostora tokom ili na kraju dana ostaje za svetske i domaće velike probleme. Naravno da me i oni dotiču, ali ne u onoj meri koja bi me verovatno "rušila" u gradu.

Veru je publika doživljavala kao dostojanstvenu damu i glumicu koja je karijeru gradila bez mrlja i skandala.

- Poštujem život i imam pijetet prema njegovom kraju. Trudim se da razvijam ono što je najbolje u meni - skromno odgovara Vera Čukić.

UMETNOST PRELAZI SVE GRANICE

TOKOM pandemije i izolacije videli smo koliko je umetnost važna za dušu. Kolika je zaista njena snaga?

- Kada sam pisala svoj maturski pismeni rad i za njega dobila nagradu Saveza književnika Jugoslavije, naslov je bio "Umetnost otvara i prelazi sve granice". Moja prva rečenica u tom radu bila je "Od kada čovek postoji, postoji i njegova potreba za umetnošću". Kroz umetnost čovek može da iskaže svoj duhovni svet. Ako je iskreno i snažno ono što iskazuje i ako se tiče mnogih ljudi, može da pokrene odgovor.

NE ZNAM HOĆU LI DOVRŠITI KNjIGU

VERA Čukić je u saradnji sa ćerkom Ivanom napisala knjigu za decu "Moj drug Ispodkrevetni Mrak", a potom i delo "Perle od vode". Da li je, možda, vreme za treću knjigu?

- Pre nekoliko godina sam počela da pišem roman o umetnici koja puni osamdeset godina i tog dana dobija nagradu za životno delo. Sada, kada se setim, osmehnem se. Ne znam ni gde sam ostavila tih napisanih tridesetak stranica, a ne znam više ni da li bih želela da tu priču nastavim - iskrena je glumica.