U HALJINI SA VILINSKIM KONJICIMA: Izložba Marije Dragojlović, omaž prijateljici Radi Selaković

Prema rečima Nataše Janković u katalogu, Dragojlovićeva je, pored svoje velike prijateljice Selakovićeve, ovom izložbom prizvala i svoju majku i tetku:

- Svaka od njih je utkala ponešto - nasleđe, talenat, majstorstvo i ljubav - u grafiku izvedenu u radionicama Centra...Priča o haljini sa vilinskim konjicima nije samo priča o rodu, ona predstavlja ličnu istoriju, istinitu i dostojanstvenu. Haljinu je davno nosila Marijina tetka, koja je živela u Londonu; potom njena mama, na porodičnoj fotografiji na kojoj ona i njena druga sestra čuče sa četvorogodišnjom Marijom u šabačkom parku; takođe i Marija, kada je njena prijateljica, slikarka Rada Selaković, slikala njen portret.

Najzad, Marija ju je ovekovečila na crtežu na osnovu kojeg je napravljena grafika.

Štampana u tiražu od 30 primeraka, ta grafika nastala prema crtežu Marije Dragojlović, izvedena je u kombinaciji litografije i sitoštampe.

- Kad je Marija Dragojlović odlučila da promociju - izložbu nove serigrafije u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja posveti, kao svojevrsni mali i intimni omaž svojoj prijateljici iz mladosti Radi Selaković - predložila mi je: Znate nas obe, mogli bi za tu priliku da napišete par reči" - beleži u svom tekstu istoričar umetnosti Savo Popović.
I tako ih je, kako kaže, prvi put na istom mestu ujedinila jedna - haljina:

- Život te haljine, pre nego je postala fetiš, počinje na jednoj lepoj ženi koja je čučnula uz svoje dete, potom se nastavlja na ćerki te žene i konačno počinje ona svoj samostalni život na slikarskom platnu Rade Selaković i crtežima Dragojlovićeve. Ta priča završava grafikom dezena sad već fetiš haljine kojim Marija Dragojlović zaključije ovu trilogiju.

Predlog umetnice da napiše ovaj tekst Popovića je, kako kaže, vratio nekoliko decenija unazad, kad je kao student istorije umetnosti pasionirano fotografisao, i tokom jednog od čudesnih, samo za Beograd karakterističnih dana (kad se proleće naglo obrušava u leto), naleteo na dve haljine.

- Jedna je bila bela stegnuta u struku, rekao bih bez dezena, koračala je na visokim štiklama, druga tamna sa sitnim šarama u ravnim cipelama - priseća se Popović. - Šilju i Peru iz klase Radenka Miševića, s kojima sam se često viđao pitao sam nisu li to slikarke, ličilo je da bi moglo biti. Nije bilo dileme: "Ah, Bela Rada i Mara".
Nekadašnje studentikinje, svedoči Popović, krenule su izrazito različitim stvaralačkim putevima, a on je kao novinar i likovni kritičar išao njihovim tragom shvatajući da je možda tu fotografiju zapravo "izrežirala" dalekovida sudbina, koja zna ono što ne slutimo. Obe ove umetnice bi, ipak, kako tvrdi, i bez te "fatalne slučajnosti", svojim osobenim i značajnim delom, bile u njegovom kritičarskom fokusu:

- U njihovim ostvarenjima sam prepoznao najviše domete na planu likovnog stvaralaštva u vremenu u kom sam i sam svedočio pišući i prateći kulturnu scenu nekad Jugoslavije i Srbije - objašnjava istoričar umetnosti, dodajući da nije ni slutio da će se posle toliko godina njih troje ponovo naći na jednom mestu. - Sa Radom je druženje počelo kad se doselila u moj komšiluk na Topčidersko brdo, a sa Marijom kad sam se ja preselio na Dorćol.