GOVOR O DOSTOJNOSTI: Beseda povodom nagrade "Desanka Maksimović" U Brankovini

Najbolje od svoje poezije, Desanka Maksimović iznosila je na svetlost bezmalo na svakom koraku. Njen put se pružio kroz mahom negostoljubive predele čitavog stoleća. Bio je to vek bez takmaca kad je o dobru reč. Bez premca i kada je u pitanju zlo.

Našoj književnosti darovao je velike pesnike, odvažne da se uhvate ukoštac sa epohom lekova protiv teških oboljenja, na jednom, i sa gasnim komorama na drugom polu. Među njima, Desanka Maksimović bila je najdugovečnija. Njena poezija je svojevrsno svedočanstvo o veku, ali i govor o slojevima minulog.

Sa nanosima istorije u vezi iskrsava pitanje kako današnji pesnik, stasao u mnoštvu pesničkih praksi, prilazi nekim od presudnih događaja u krtom sloju postistorije. Svedoci smo tragičnih događaja s kraja prošlog veka, a dvadeset prvi vek uveliko pokazuje svoje janusovsko lice. Mnogo je krvavih drama u našem selu kroz koje vode i stvarni i mitski drumovi. Uvek postoji način da o dramama i putevima pesnik progovori; gde su se denuli i da li se kriju od nečega njegova potreba i volja. Tu su, samo što je pristup potencijalnim temama od opšte važnosti oprezniji, okolišniji. Od direktnosti u imenovanju i označavanju, poeziju su odmakli mediji, društvene i druge mreže što ih razvlače ribari ljudskih duša. I govor politike. Poezija ostaje na svom tihom ostrvu.
Savremeni pesnik će sastaviti niz pesama o detaljima koji prethode krvavoj bajci. Izneće podatak o bolesti proizvođača oružja pre nego što metak krene ka srcu u dvorištu vlade. Pratiće hlebne mrvice, bačene nevidljivom rukom, tražeći kuću za svoje reči. Može ona biti i udžerica, a figurama će biti lepo u toploj sigurnosti. Uprkos brojnim pesničkim veštinama, današnji liričar, ophrvan naletom hipertrofiranih realija, dok ide izlokanim drumom kroz sve praznije selo, ume jasno da kaže: "Krvava bajka, otadžbino, tu sam." Jasna ili pak nesvesno od jasnoće udaljena, poezija je svetkovina ljudskog života. Ništa ne traži i ne mora, a ima pravo da prošeta kroz selo, da zastane ispod stabla u centru. I da odatle kao dobošar oglasi patnju, tugu i melanholiju. Radost što kao zvuk iz zovine svirale izlazi iz nečije nasušne potrebe. Iz duše, bez koje istinskog pevanja ne može biti.

Današnji pesnik zna da treba zatražiti pomilovanje. I za savremenike i za one što ničiji savremenici nisu, za zauvek odmaknute od bilo kog dosega poezije. Za sebe. Za reke potekle kroz cevi, za vazduh od koga pluća drhte kao miš. I ako je izmučen dilemama, nema razloga za drhtanje.

Mora biti milosrdan i prema onima koji to nisu i pokazati razumevanje za one koji ga nisu imali ni za koga. To su reči Desanke Maksimović. Pomilovanja su odvajkada u opisu poslova državnih čelnika i ustanova, a verujemo da pesnik ne prekoračuje svoje nadležnosti kad ih traži. Uostalom, poezija bira i šta će i kako će. Nesumnjivo je da ponekad može naneti i kakvu štetu, najpre svom tvorcu. Pesnik u sebi, u izabranoj samoći, rešava da li će izgovoriti: "Tu sam, tražim pomilovanje", te ili pak reči istog značenja. Kad kažemo "naša najveća pesnikinja", jasnost je odmah tu. Na vagu, na kraju, ide jedino sumnja u nečiju dostojnost da zatraži milost za kradljivca snova ili prodavca magle. Ili za poneku osedelu naivnost, za neplivače zečjeg srca. Iako izgleda u opštem galimatijasu da nije, lako je proveriti da li smo, kao Desanka Maksimović, dostojni da zatražimo pomilovanje, ne samo ovde, u ovom jeziku.

Izgleda nam da je ostajanje sa sobom, u žuđenoj sigurnosti unutrašnjeg bića, kad se vodi govor o dostojnosti, jedino nužno. Sve drugo u pesmi može biti i veština i rutina. U nadi da je poneka moja pesma nadrasla zanatsko umeće, ovo priznanje doživljavam kao višestruko važno u poodmaklom svom dobu, kad predstoji popis samoća koje jačaju uverenje da je poezija zaslužena milost.

(Beseda povodom nagrade "Desanka Maksimović" U Brankovini)

 Vrt

Ni hiljade i hiljade godina
Ne bi dovoljne bile
da iskažu
Mali trenutak večnosti
Kad si me poljubila
Kad sam te poljubio
Jednoga svetlog zimskog jutra
U parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je jedno nebesko telo.

Žak Prever
(Iz knjige "Reči", prevod Radivoje Konstantinović, izdavač "Kontrast"