POZORIŠNA KRITIKA - JOŠ JEDNA ANTIGONA U NJUJORKU - Sofokle: "Antigona". Reditelj: Dijego de Brea. BDP

Iako Kreont (Pavle Pekić), kralj Tebe i Antigonin (Jana Milosavljević i Dunja Stojanović) i Ismenin (Mina Nenadović) ujak, zabranjuje da se časno sahrani Polinik, koji se sukobio sa bratom, Eteoklom, nego da ga, kao izdajnika, psi rastrgnu, sestra mu Antigona prekrši zapoved i zato je ubiju... Dijego de Brea ovu poznatu antičku tragediju smešta u Njujork (kako se to danas često radi u filmovima po antičkim i drugim klasičnim dramama, a J. Glovacki je napisao istoimenu dramu) i premešta težište sa ljubavi i mira na konflikt tupe, bezdušne, nehumane vlasti i moralnog zakona, koji je, za Antigonu, iznad svega. "Za ljubav, a ne za mržnju ja sam rođena", najpoznatija je Antigonina replika, koja odzvanja čitavim 5. vekom pre nove ere, kao definicija antičkog dramskog korpusa, zasnovanog na kazni zbog izneveravanja etičkih principa. I zaista, rediteljeva namera da pokaže koliko revolucija "jede svoju decu", postaje jasna po uvodnoj rečenici ovog teksta.

Video, mobilni telefoni, mikrofoni, savremeni jezik, interpoliran u klasičan prevod Miloša Đurića, možda daju neki savremeni vid ovoj večnoj temi, ali Sofoklovom tekstu ne pomažu nimalo. On je srezan kao kamen, svojom unutrašnjom strukturom povezuje kako porodičnu tragediju (otac Antigonin i Ismenin je Edip), sa Kreontovom borbom za golu vlast, za šta će biti kažnjen smrću sinova, žene i ostati potpuno sam pred sudbinom.

Nema ovde, u predstavi De Bree (dramaturg Kata Đarmati, kostimograf Blagoj Micevski) ni antičkog hora, ni slepog proroka Tiresije, umesto toga su akteri Direktor policije i Sveštenik (Vladan Milić, Stefan Radonjić). U radnju, dopisanim tekstom, uvodi se, na početku, Euridika (Ivana Nikolić), a iz predstave, krvave i tragične, ispratiće nas ravnodušni, komentatorski off glas, kao iz paralelne stvarnosti.

Antigonu tumače, dakle, dve glumice, i taj rediteljski postupak može da se tumači kao multiplikovanje junakinjine ličnosti, unutrašnji glas, njen intimni dijalog, ali, kako gledalac nema puno vremena da kontemplira dok traje napeta predstava, to može da ga odvede i na pogrešan trag, da se Antigona koleba i da ima u sebi lik, koji je njen lament i želja za životom, što bi bila dobra asocijacija na kontroverzno novo doba. Obe glumice su Antigonu dobro predstavile, izrazito i uverljivo, a Kreont je bio i jasna pretnja klerofašizma u savremenoj istoriji. Luka Grbić, kao Kreontov mlađi sin, Hemon, odlično se uklopio u surovu iglu vlasti i etike, žrtvujući svoj život za ljubav, ali i za istinu. I ostali pomenuti bili su organska celina u predstavi, koja je, uviđamo, posle "Baala" istog reditelja na sceni BDP, manir, koji treba očekivati i ubuduće.

Pa, ko voli, uživaće i u tome.