KROZ MONAHINJE SAM OSETILA PRAVU VERU: Koštana Banović, za "Novosti", o dokumentarnom filmu Ruku mojeju"
NA nedavno održanom Beldoksu premijerno je prikazan dokumentarni film Koštane Banović "Ruku mojeju". Iza ovog neobičnog naslova krije se priča o petnaest monahinja koje žive u manastiru na malom (i po želji autorke neimenovanom) ostrvu. U ritmu rada i molitve, i u talasastim pokretima prirode, "Ruku mojeju" se fokusira na telesne prakse u religiji. Nastajao tokom devet godina intenzivnog angažovanja rediteljke u ovoj monaškoj zajednici, film prati mlade i visokoobrazovane monahinje kroz njihov svakodnevni život.
- "Ruku mojeju" je deo molitve koju izgovara jedna od monahinja. Kada sam je čula, pomislila sam da je to pravi naziv filma jer se u njemu i radi samo o našim čulima. Mene religija nije interesovala kao ideja, nego kao doživljaj. Šta oseća čovek kada uđe u crkvu, kada sluša liturgiju? Šta je u stvari monaški život? On se sastoji od mnogo rada, tako da je i sa te strane naslov simboličan - "uz moje ruke", "kroz moje ruke" (kako glasi engleska verzija naslova) - objašnjava za "Novosti", Koštana Banović, koja decenijama živi i radi u Utrehtu.
Ova multidisciplinarna umetnica radi sa različitim medijima, uključujući crtež, performans, video-instalaciju i film. Njeni filmovi su višestruko nagrađivani i prikazivani na međunarodnim festivalima kao što su Roterdam i Jihlava, a predavala je i na Univerzitetu umetnosti u Utrehtu.
Jedna od "junakinja" Koštaninog dirljivog dokumentarca je slepa devojka koja postaje monahinja.
- To je jedna od onih životnih slučajnosti koje se same nameste. Ona oseća i upoznaje taj svet kroz dodir štapom, rukama. Mislila sam da je to najbolja ilustracija i za religiju, jer mi u stvari opipavamo taj svet, ne razumemo ga u potpunosti, bar ja ne razumem. Ovde nije reč o informacijama, već o tom doživljaju tela i čoveka koji je povezan i sa verom i sa prirodom, odnosno, sa zemljom - objašnjava naša sagovornica.
Kroz film promiču slike svakodnevice monahinja - postavljanje stolova, čišćenje ribe, pravljenje soka, branje lekovitih trava, razvrstavanje neophodnih namirnica za koje se putuje na kopno - sve to isprepletano sa tihim rečima molitve. Da bi "uhvatila" sve ove slike, Koštana je tokom nekoliko godina često odlazila u manastir i vraćala se. Na naše pitanje kako je od tolikog snimljenog materijala odabrala 73 minuta koja su stala u film, odgovara:
- Bilo je veoma komplikovano. Kada nemate strogi scenario, a za ovakav film je to nemoguće, onda i sami idete čulima, reagujete u trenutku. Mnogo sam snimala molitve, obrede, liturgije i nisam htela da prekidam jer nikad nisam znala koji će mi momenat zatrebati. Na kraju sam shvatila da ne želim da pravim neki informativni dokumentarni film nego sam se koncentrisala na ono što je meni lepo, a sve drugo izbacila. Uostalom, crkva danas koristi medije, pa se tako mogu naći snimci obreda i molitvi. Shvatila sam da ovaj film treba da bude o ženama, tako da sam izbacila sve druge ljude koji su u manastir dolazili turistički, na slavu ili nekom drugom prigodom. Iako nisam neko ko traga za simbolima, mnogo toga se lepo poklopilo i ispalo simbolično, bez ikakve namere.
"Ruku mojeju" će u septembru imati premijeru na Holandskom filmskom festivalu u Utrehtu, potom na festivalu u Jihlavi, a u toku su dogovori sa još nekoliko filmskih manifestacija.
LjUDI VIŠE NE IDU U BIOSKOPE
KOŠTANA Banović je jedan od direktora Eastern Neighbours Film Festivala u Utrehtu, koji već 18 godina holandsku publiku upoznaje sa uzbudljivim i relevantnim filmovima iz istočne i jugoistočne Evrope. Osim filmskih premijera, organizuju i masterklas sa gostima festivala, među kojima su bila poznata rediteljska i glumačka imena sa ovog područja.
- Poslednje izdanje festivala održano je nedavno u aprilu, bilo je pomereno sa standardnog termina u novembru zbog epidemije. Nažalost, moram da konstatujem da se posle pandemije sve promenilo. Ljudi su se odvikli da idu u bioskop, filmove gledaju kod kuće, preko striminga. U razgovoru sa kolegama sa drugih festivala, shvatili smo da je to univerzalni problem - primećuje Banovićeva.