KNJIŽEVNA KRITIKA: Sve se dešava iz početka

Nakon čitanja te obimne knjige koja sadrži, kazali bismo, čitavo more motiva, čitalac ne može ostati u dobrom raspoloženju, zato što ostaje pod utiskom koji preteže da su obezdomljenost, besputnost i dezorijentacija stalno stanje čovekovog bića, kao i njegove svakodnevice, da svetu sve više nedostaje supstanca dobra, da njime dominira "mjera smrti" i sve ono što nju podržava, uključujući i stalnu prismotru.

O kakvoj prismotri je reč?

I dok se sam Bog povlači u stranu, pa obeshrabren prepušta ljude sopstvenom iskustvu, oni koji se igraju Boga na zemlji prikupljaju podatke o pesniku koji pak, po prirodi, prikuplja podatke o naličju vremena i situira ih u pesmu. Umetnička obrada tih podataka nužno je mukotrpna, a njen rezultat nužno trajniji od drugih.
Ukoliko bismo se zamislili nad efektom tog uobličenja, razumeli bismo da on zavisi od pesničke veštine, kao i od duhovne osetljivosti onih kojima je namenjeno. S protokom vremena, kako Uljarevićeva poezija svedoči, ta osetljivost se smanjuje. Otuda ni "narednih milenijuma/ne treba očekivati ništa bolje, ali ne treba očekivati ništa bolje ni u mogućnosti razumevanja onoga što poezija želi da saopšti ili pak da u čoveku izazove, da u njemu podstakne. Ta osetljivost obrnuto je srazmerna znatnosti tragedija koje se s protokom vremena umnožavaju. U nedostatku supstance dobra bespomoćni Isus u liku malog Svedoka, trogodišnjeg dečaka koji se u svojem poslednjem času obraća sopstvenim ubicama, znatno pre vremena, po običnom ljudskom računanju, izlazi pred lice Pravde. Ta činjenica, kako svedoči lirski subjekt u pesmi imenovanoj dečakovim rečima "Sve ću vas kazati kod Boga" potvrda je da "svršeno je sa ovim svetom.

Kako uopšte pisati u svetu u kojem "sve se dešava iz početka/na isti način vjekovima"?
Sa svešću o značajnoj vremenskoj distanci između trenutka u kojem je to pitanje postavljeno i onog u kojem trogodišnji dečak namerava da svoje ubice tuži Bogu, razumemo i neku zakonitost, odnosno cikličnost velikih istorijskih udesa, sumnju u to da je istorija zapravo učiteljica života, kao i činjenicu da se stvara i nakon Aušvica i nakon Jasenovca. Razumevajući, iskustveno, da je umetnost nemoćna pred pošastima koje upravo čovek uzrokuje, možemo joj stremiti kao izvesnoj protivteži. Stremljenje njoj, kazali bismo čitajući pojedine pesme Radomira Uljarevića, podrazumevaju borbu jer "tijesno je u vasioni dok se nastoji ispuniti bjelina papira, praznina. Pre tog ispunjavanja, nad papirom i svetom, pre te osobite gradnje, lirski subjekt, istovremeno stvaralac, nastoji da nađe reč, izraz i značenje čiju vezu karakteriše savršenstvo. Nešto što bi se moglo uporediti sa belutkom i malterom iz čije se kombinacije, zbog vešte ruke majstora, emituje smisao.

A kada taj sklad izostane u belini i svakovrsnoj drugoj praznini kada "reč se ruga samoj sebi, kada se upletemo "u ono što je tuđe" i daleko od poezije, dogodi se da bliži smo "mjeri smrti" koja pesnički može biti predstavljena ovako: "Dugo već koračamo uokolo/Nikako da usmerimo stopala/Nikako da se odlučimo. Da/prepoznamo kamo idemo.
Isidora Sekulić podsetila bi na "usredsređenje svih ugleda i odgovornosti", da ne bi bilo svršeno sa svetom.