POD VIDOM DEMOKRATIJE PROMOVIŠE SE IMPERIJALIZAM: Pesnik Selimir Radulović za "Novosti" o iskušenjima koja su pred savremenim čovekom

* Kao što smo, do pre nešto više od dva meseca, svaki razgovor započinjali pitanjem o kovidu 19, kao mori savremenog čoveka i savremenog sveta, tako se sada suočavamo s pitanjem ukrajinske krize, kao novim velikim iskušenjem.

- Više od dve godine, kao što ste rekli, bili smo pod prismotrom pandemijskog oka koje nas je vrebalo na svakom koraku. Pre dva meseca odvrnut je, u Evropi, zastrašujući ventil kroz koji kuljaju osveta, krv i uništenje. U odeždi, tuđoj, putem, tuđim, savremeni čovek krstari vekom, tuđim. Heroji naših dana su vetar i ništavilo. Rame uz rame s njima, s glasom kao huk velikih voda, marširaju opskurne kolone Luciferovih slugu. U Ukrajini stradaju nevina deca zemaljska. Držeć se uzde dušine, pravedno je reći - deo sveta kojega personalizuje vesnik apokalipse, koji je, s kraja poslednjeg desetleća 20. veka, pohodio našu srpsku kuću, i danas govori (i dela) jezikom okorelih bezakonika i prestupnika; i danas je, za njega, crno belo, a močvara bašta, divna. I, danas, pokušava da obeleži svaki santimetar savremenog globalnog mravinjaka. Taj deo sveta, svakoga časa, spaljuje ono čemu se klanja, a klanja se onom što spaljuje. Naše je vreme, nažalost, poverovalo u reči koje su obezvredile reči.

* Čovek naših dana, praznina s kojom se, gotovo svakodnevno, suočava, teme su vaših novih pesničkih i esejističkih knjiga. U njima tragate za onim zrnom soli koje bi pomoglo našem savremeniku da mu duša ne obljutavi.

- Danas je mnogo onih koji imaju ime da su živi, a zapravo su mrtvi. Takva vrsta ljudi je više nego opasna. Jer, te reči, da imaju ime da su živi, a mrtvi su, u duhovnom smislu, opomena su i istinsko poricanje života živog. Duhovno oboleli savremeni čovek je veliki muka savremenog sveta. Bez ulja u svetiljkama, on se ne može pokajati ni u svojoj lenjosti. I kad se moli to radi očima ili usnama, dok mu je srce negde po strani; njime, srcem čistim, tim malim suncem večnosti, prebivamo u Ocu, našem, imajući svest o nepostojanosti koju nazivamo životom. A neophodno nam je samo malo - da, u svetu što se gasi kao trava, pokošena, na osnaženom julskom suncu, kolena preklonjenih, prepoznamo ono zrno vere, kao i Otac, naš, kad je i malu iskru u Zakhejevoj duši razgoreo u veliki plamen.

* Moglo bi se reći da savremeni čovek baulja, amo-tamo, tražeći kakvu-takvu slamku spasenja.

- O tome sam govorio u gotovo svakom razgovoru za medije - kad kušač nadvlada, onda je svetlost tama, a tama svetlost biva. Onaj deo morskog gusara, koji živi u nama, zaražava naš život, bez ostatka, egoizmom. Stoga je, s razlogom, rečeno - kad si s ljudima visokog karaktera i sam postaješ takav, kad si s vukovima postaješ pust, grabljiv i samoživ i počinješ da zavijaš. Podsećam, po ko zna koji put, na knjigu koja je napisana da bi se obesnažio jedan svet, a ona je, zapravo, slika stanja svesti drugog sveta - na Orvelovu "1984". Zar onaj nezvani, s repom, rogovima, crnim krilima i s podrugljivim smehom, ne zaposeda i mozak Vinstona Smita i tera ga u dva minuta mržnje, kada počinju da trnu zubi i kostreše se dlake na potiljku? Zar savremeni svet, bez ostatka, ne overava ideju policije misli. Okeanije - da je rat mir, da je sloboda ropstvo, da je neznanje moć?! Jedan savremeni ruski teolog veli da se, danas i ovde, večni mir hoće kao večna dokonost, večna radost kao kafanski karuseli da je svaki rukavac savremenog sveta istrajan u nameri da se Carstvo Božje ovaploti u zemaljskim formama.

* Tumači vaše pesme, očas, dovode u vezu, kako vi kažete, s Najlepšim i Najvećim pevačem, s Velikom knjigom"

- S razlogom. Velika knjiga nas opominje da nam molitva ne bude kao vetar, da ne zašumi i proleti, da nam ne bude jedno na ustima, drugo u srcima, da nam Otac, naš, nije dao duha plašljivosti, već duha sile i ljubavi. I da nas je, kao krunu tvorevine, priveo iz nebića u biće. I usinio. Iz nje smo naučili da u vinogradu, Očevom, ne raste trnje, i da ćemo, kad on, kišom, natopi seme, koje smo bacili, i ako posejemo malo, požnjeti žito trostruko. U njemu smo, tihujući, zamišljali Onog što se Mojseju, u pustinji, javljaše u plamenu ognjenom, iz kupine, saznavali šta znači stražariti nad dušom, sprečavajući neprijatelja da se gnezdi u njoj, grejali se pomišlju na Oca, našega, koji je, svojom smrću, pobedio našu smrt i, svojim vaskrsenjem, položio temelj našem vaskrsenju.

Kad je reč o pesništvu, Velika knjiga nas je, s obzirom da nasleđuje, prenosi i diversifikuje mitologiju, opomenula, govoreći jezikom mita i metafora, da je ona književnost plus (Fraj), odnosno, da je njeno referencijalno značenje, zapravo, njeno istinsko primarno značenje. I da se sve vrednosti povezane s pojmom istine mogu spoznati samo kroz mit i metaforu. Kad u otisku, daha, zlatnoga, iz usta, Očevih, oslušnemo - ja sam čokot, a vi loza, onda nema sumnje da metafora nije slučajni ukras biblijskog jezika, već njegov dominantni modus mišljenja.

* Niko, čini se, u savremenom srpskom pesništvu, nije, kao vi, ukazao na mogućnost otvorene (pesničke) komunikacije između Svetog pisma i savremenih imaginativnih otisaka.

- Gradio sam svoj pesnički svet najneposrednije se oslanjajući na mitološke i simboličke strukture svetog sistemskog spisa naše civilizacije, u kojem se nalaze sve književne matrice. Iz njih je i iznedrila novovekovna evropska književnost. Sa svešću da je reč o izvoru, s čistom vodom, na kojem su, u minulih dve hiljade godina, generacije i generacije utoljavale svoju žeđ. Jezik mita i metafora, kojim je ukrašen biblijski tekst, istovetan je s jezikom mita i metafora pesničkog teksta. Stoga iz moje pesme peva podrazumevajući rukavac Velike knjige ili mudronosni rukavac vrlinskih otaca hrišćanskog Istoka. Kao što je građevina bez temelja slaba, i pitanje je dana kada će se urušiti, tako je i pesma, bez darova Oca, našega, laki privid koji nas ne privlači i ne obavezuje.

* Kako dalje, gospodine Raduloviću?

- Pitate, zapravo, ima li izlaza? Ima. Eno ga u rečima Hristovih usta, Nebohodog Pavla - kada sam slab, onda sam silan! I kad je, ako ne sad, vreme da se čuje reč uzdaha, reč plača i reč pokajanja? Kao lišće na drveću, koje stasava i vene, tako i mi ulazimo i izlazimo kroz vrata zemaljska. Sav naš zanos je kao mehur od sapunice - samo je On večan!