VIDITE LI DA NE VIDIM ZAŠTO OVO DELO NE BISTE SVI PROČITALI? Milan Ružić o novoj knjizi Emira Kusturice

Autorski tekst Milana Ružića o knjizi „Vidiš li da ne vidim“ prenosimo u celosti: 

Verujem da bi bilo zanimljivo predočiti neke detalje onoga što naivnija publika naziva „radnjom“ ili odrediti „žanr“ ovog književnog dela, ali ipak ne bih pribegao takvom tumačenju, već bih pre istakao zašto je ova knjiga važna za publiku, ali i za Emira Kusturicu, kao i to po čemu se razlikuje od mora knjiga koje se objavljuju u Srbiji i onome što nazivamo regionom.

Elem, kada je Kusturica počeo da piše ovu knjigu, nazivao ju je jednostavno knjigom o Handkeu. Verujem da nema verzije rukopisa koju nisam pročitao i svakoj sam se divio, ne zato što je u pitanju Emir Kusturica, niti zato što je u pitanju Peter Handke, već zbog jedne predivne mešavine svega i svačega, iako to grubo zvuči, što ne samo da će vas dirnuti na nivou emocija ili stavova o njima dvojici, o životu i nepravdi, već i na onoj visoko umetničko-filozofskoj ravni do koje je Kusturica dolazio jednom vrstom lakog hoda, neobjašnjivo slojevitom naracijom koja je iz njega u ovu knjigu izručena skoro pa bez truda. To je jedna od odlika velikih pisaca.

„Vidiš li da ne vidim“ je fraza koju je Kusturica pozajmio iz naroda, tačnije iz bioskopa u kom ako ste malo viši, i sami ste čuli ovu rečenicu, ali ona je ujedno i duboko filozofsko pitanje na koje je upućivao i sam Šopenhauer. Čitajući knjigu, naići ćete u isto vreme na roman, esejistiku, putopis, dnevnik, ali ujedno i na nešto što je autobiografska i biografska knjiga, jer se u njoj prepliću sudbine dvojice umetnika koji su svojim delima, a ovenčani najvišim priznanjima, svako u svojoj umetnosti, definisali jednu epohu.

Prijatelji već decenijama, odbrambeni stubovi jedan drugom, Handke i Kusturica su se sretali ko zna koliko puta za tih nekoliko decenija i svaki od tih susreta bio je prožet filmovima i književnošću, pa smo tako svedoci i toga da su se jedan drugom povremeno, moram priznati vrlo uspešno, mešali u posao.

Kusturica ne bi bio to što jeste da onom svojom glavom, zbog koje su mu vikali „Pomeri se! Vidiš li da ne vidim...“, stvari nije video lepšim i bajkovitijim nego što one zaista jesu. U njegovoj stvarnosti, Handke je majstor ekvilibrijum koji šeta po sajlama zabavljajući svet, a kao svoj najveći podvig, treba da pređe sajlu razapetu preko Drine kod Starog Broda. Ovo Handkeovo, neki bi rekli, izmišljeno zanimanje, Kusturica na simboličkoj ravni nepogrešivo opisuje i sva ta muka, borba, stvaranje, dobijaju olakšanje, opravdanje, kuću, ako hoćete, u Nobelovoj nagradi, a na samu svečanost kao gosti Petera Handkea bili su pozvani i Emir i Maja Kusturica. Šta se sve dešavalo u predvečerje ceremonije, ko je i koliko zavarničio udarajući korupcijom na Handkeovu nepotkupljivost, kako veliki reditelj i istaknuti Šveđani nisu znali za čuvenog švedskog umetnika, šta svojim plivanjem u vaseljeni sve pomeraju ribe iz jednog jezera, da li je Handke bolji književnik ili prijatelj, ko je kome odbranio penal, sve je to Kusturica razdanio u svojoj knjizi.

Ovo delo je vrlo važno, jer nedvosmisleno Kusturicu prikazuje kao vrsnog pisca koji se bez najmanjih problema poigrava sa formom i koji u Handkeu kao piscu vidi svu težinu posla i tragove minulog rada nazivajući ga Petrom Apostolom Speleologom, što Handke sve i jeste, a to znaju svi oni koji su njegove knjige čitali. Po prvi put, a ovo je Kusturičina četvrta knjiga, u potpunosti Emira vidimo kao pisca. Za razliku od prve dve, takođe odlične knjige, treću ne bih poredio zbog same forme, u ovoj, naravno, postoje i filmske slike, tačnije, knjiga jeste filmična, ali više deluje kao visoko koncentrovani literarni sadržaj koji se ovog puta, a to je moj utisak, više može ogledati u pozorištu, kamerniji je nego prethodna dva puta, što je nedvosmislen znak povratka u književnost, ali na ona niska i tesna vrata kroz koja retko ko može da uđe, a kamoli da tamo i ostane.

Najviše zadivljuje ono što je odsutno u većini današnjih književnih dela, a to je činjenica da je Kusturica uspeo da izbegne politiku kao cilj svoje knjige, a priznaćete da to u okvirima Nobelove nagrade, Petera Handkea, Bosne i Hercegovine, Srbije i protesta nakon imenovanja laureata i nije lako. Naime, Kusturica je politiku podredio književnosti, on ju je ovom knjigom, može se slobodno reći i omalovažio, jer mu je jasno da u knjizi o umetnosti i umetnicima nema mesta onome što umetnost i ubija. Politika je ostala samo bedni trag na ponekoj stranici, argument-alat za popravljanje pojedinih nepravdi. U knjizi „Vidiš li da ne vidim“ trijumfuju prijateljstvo, umetnost i hod po najtanjoj mogućoj žici između dve obale po kojoj svaki umetnik, ukoliko je veliki, hoda celog života pokušavajući da ne padne na bilo koju od strana, zanet željom da pokori taj bezdan bezglavosti, banalnosti i karijeristike koji zjapi pod nogama najboljih čekajući da ih proguta i svede na onu motku koja drži štrik od veša, umesto da budu stub nacionalnog identiteta ili kulturne baštine cele civilizacije, što je slučaj sa dotičnim div-likovima ove knjige.

U jednoj od neverovatnih situacija opisanih u knjizi, Kusturica pokušava da se otarasi lošeg umetničkog dela koje je dobio na poklon, ali to mu baš i ne uspeva, pa sam tako uveren da će i ova knjiga, koja ima mnogo veću umetničku vrednost od gorepomenutog dela iz priče, biti nešto od čega nećemo moći da pobegnemo i što nećemo moći da prenebregnemo kada ubuduće počnemo priču o najboljim knjigama koje smo čitali u skorije vreme.

„Vidiš li da ne vidim“ je nešto poput drugog toma neke zamišljene edicije započete Mihizovom „Autobiografijom o drugima“.

Uostalom, vidite li da ne vidim zašto jedno takvo delo ne biste svi pročitali...