ČOVEK JE UVEK U POTRAZI ZA LJUBAVLJU I SMISLOM: Dramaturg Fedor Šili o predstavi "Rat i mir" u Narodnom pozorištu

I ovog puta je za najbližeg saradnika odabrao Fedora Šilija, dramskog pisca i dramaturga. Ovaj dvojac pokazao se kao sigurna kombinacija za vrhunske pozorišne rezultate: Fedorove dve originalne drame ("Čarobnjak" i "Noćna straža") s velikim uspehom postavljene su u somborskom Narodnom pozorištu i Ateljeu 212, obe s Liješevićevim potpisom.

Šili je bio dramaturg i na njegovim predstavama "Sluga dvaju gospodara", "Lorencačo", "Evgenije Onjegin", "Upotreba čoveka", "Čitač"... A za reditelja dobra dramaturška partitura više je od pola obavljenog posla. Uostalom, kada se kaže "Rat i mir", jasno je pred kakvim izazovom se našao Fedor Šili.

* Kako dramski pisac može da pomogne dramaturgu u ovom slučaju?

- U kontekstu "Rata i mira", reč je o delu koji ima "ogromnu količinu" svega: likova, radnje, događaja. Mora se svesti na suštinu - ko su ti likovi i o čemu se priča u delu. I samo to izneti. Jer, pozorište uvek teži jednostavnosti i direktnosti. Pokušavam da se scene slivaju jedna u drugu, da sledeća radnja referiše na prethodnu. To je dramaturgija koju volim. Uzbudljivo je razviti pozorišni jezik kao filmski, promenu scene kao promenu kadra. Kod Tolstoja nije samo reč o romanu, već i o filozofiji, teologiji. Vrlo široko raspreda i svoju teoriju o istoriji i kako je istoričari pogrešno tumače, verujući da je ne stvaraju veliki ljudi nego da je pre posledica nekog sticaja okolnosti. Kada priča kako je Napoleon napao Rusiju 1812, kaže da nijedan od događaja sam po sebi nije mogao biti razlog invazije na Rusiju već se to desilo zato što se moralo dogoditi - kao posledica raznih uzajamnosti. Ipak, u pozorištu morate ići na sukob, radnju, na likove. Pozorište mora da bude konkretno u tom smislu - Pjer Bezuhov, knez Andrej, Nataša Rostova, Kuragini... Teškog srca, morali smo se lištiti nekih sjajnih stvari i čudesnih misli da bi se što "čistije" došlo do radnje i događaja.

* Šta je osnovna linija priče?

- Svi ti likovi traže nešto: ljubav, Boga, slavu, sreću. Od Napolena do naših protagonista. U potrazi su za nekim boljim životom ispunjenim smislom. Zanimljivo je čuti adaptiran deo iz jednog istorijskog dokumenta koji svedoči šta je Napoleon zapravo želeo. On govori šta će biti kad pobedi u ratovima: "Otvoriće se novi horizont, novi radovi. Svi puni blagostanja i uspeha za sve. Evropa će postati samo jedan narod i svaki koji putuje kud bilo, nalaziće se uvek u zajedničkoj otadžbini. Sve reke će biti plovne, more će biti zajedničko. Velike stajaće vojske biće smanjene na vladarsku gardu. Kad pobedimo, ja ću oglasiti granice Evrope za nepromenjive. Svaki budući rat biće odbrambeni, svako novo osvajanje antinacionalno."

* Napoleon je, dakle, bio vizionar i "idejni tvorac" Evropske unije?

- Kad to pročitate, učini vam se da je došao na ideju EU vek i po pre njenog osnivanja! Želi da stvori takvu Evropu u kojoj će, istina, on biti car i vladar.

* Da li se istorija, po pravilu, tumači iz ugla posmatrača, čak i u naknadnoj analizi događaja?

- Zato i jeste zanimljivo baviti se Napoleonom. On jeste neka vrsta kontroverzne istorijske ličnosti. Jedni ga doživljavaju kao zločinca (Hitlera 19. veka), dok će drugi reći da ga je gonila plemenita misija i da se ne može praviti takva vrsta poređenja. Tolstoj o njemu piše kao čoveku "bez ubeđenja, bez tradicije, bez imena, koji čak nije ni Francuz..." Za Tolstoja je neko ko nameće svoju volju, dok Kutuzov sledi volju većine, mase.

* Koliko je rata u vašoj predstavi? Da li je samo u ličnim pričama junaka i pozadini događaja?

- Možda samo dvadeset posto, ako ne i manje. I samo ono što se konkretno događalo našim protagonistima i uticalo na njihove živote. Sveo sam ga na konkretne događaje: ranjavanje kneza Andreja u Austerlicu i slično.

* Kako ćete Tolstojev roman približiti današnjem gledaocu, koji možda nikad neće pročitati četiri toma ovog kapitalnog dela?

- Postoji univerzalna istina, nešto što bih voleo da publika čuje i oseti, a to su reči kneza Andreja na samrti: "Da, meni se otkrila nova sreća. Sreća same duše, sreća ljubavi. Razumeti je može svaki čovek, ali sazdati je i ljudima naložiti, to je mogao samo jedan Bog. Da, ljubav, ali ne ona ljubav koja voli za nešto, zbog nečega, nego ona ljubav koju sam ja osetio prvi put kad sam ugledao svog neprijatelja pa ga, ipak, zavoleo. Voleti bližnje, sve ljude bez razlike, voleti neprijatelje svoje, sve voleti. Voleti Boga u svim njegovim ispoljavanjima." Suština je - voleti sve. To je misao za koju bih voleo da dopre do ljudi. Kad je pročitaš, zaista osetiš da se u tebi nešto desi. Tako jasna, tačna i čista misao. Retko se i u najvećoj literaturi na taj način dolazi do suštine.

* Radili ste dramatizaciju "Čitača", "Evgenija Onjegina", "Upotrebe čoveka"... Koje biste delo poželili da dramatizujete, a još se niste usudili?

- Ono što mi je san, a ni sam ne znam kako bih to uradio, jeste "Čarobni breg" Tomasa Mana. Nisam siguran šta bi ovde bila suština radnje i da li tu ima konkretnog sukoba. Više je roman stanja nego radnje, ali se opet vraćamo na priču o ljubavi...

* Je li Tomas Man vaša večna inspiracija?

- Jeste. I stalno mu se vraćam. Inspiracija za "Čarobnjaka" bio mi je "Tonio Kreger" kojeg sam čitao na drugoj godini Akademije, sa 19 godina. Znate ono osećanje, kad pročitate i mislite kao da je za vas pisano... Nešto me je snažno vodilo i stvorilo fascinaciju Tomasom Manom. Pročitao sam i druga njegova dela, biografije, dnevnike, pisma. Voleo bih da mu se opet vratim - u nekom obliku.

Ništa na silu

- NA silu ne mogu ništa da napišem, niti od sebe da zahtevam da svaki dan, dva-tri sata, sedim za kompjuterom. Slutim da od takvog pisanja ne bi ništa bilo. Nego, moram da se prepustim i da delo dođe "samo od sebe". Neki dan se ne dešava ništa, nekad mi dođe jedna rečenica, a ako dođu četiri cele scene - super! Ali sve mora da dođe samo od sebe... - kaže Šili, koji će s Liješevićem raditi i "Fausta" u Beogradskom dramskom pozorištu.

Pre četiri decenije

PRVI i jedini put "Rat i mir" postavljen je u našem teatru (takođe u Narodnom pozorištu) 1980. godine: predstavu je režirao Petar Šarčević, a u podeli su bili Bogdan Diklić (Pjer Bezuhov), Dragana Varagić (Nataša Rostova) i Miki Manojloivić (knez Andrej Bolkonski).