POZORIŠNA KRITIKA: Rok opera o ženskom Erosu i Tanatosu
ETNO-PANK-ROK, psihodelični rok sa elementima etno-zvuka, pod uticajem kontrakulture, prirodniji su milje za mlade autore predstave "Uspavanka za Aleksiju Rajčić" - pisca Đorđa Kosića (1996), reditelja Juga Đorđevića (1993), dramaturškinju Tijanu Grumić (1993), kompozitorku Nevenu Glušicu (1980), kao i oba mlada hora, Ženski i Muški, koje je autor zamislio kao sublimaciju individualnog junaka, pre nego kao antičkog "idealnog gledaoca" - nego metaforični, poetski teatar, u kom je Garsija Lorka otišao najdalje ("Krvave svadbe").
Novosti
Kosić se poduhvatio teme praroditeljskog greha patrijarhalnog društva, nipodaštavanja i ugnjetavanja žena, teme uvek aktuelne i poražavajući aktuelne. Navod da je bio podstaknut zapisima iz ženskog zatvora u devetnaestom veku, gde su čamile ubice muževa nasilnika, samo je kuriozitet, koji se ne "čita" u kontekstu predstave Juga Đorđevića. Mladost i ambicioznost autora teksta i režije vidljiva je u pretrpavanju smislom i detaljima predstave, koja je i inače komponovana kao asocijativna i i metaforična, pa joj čudan, bajkovit kostim s početka predstave, kao i direktno obraćanje Vanje Ejdus publici, u sopstveno ime, nisu bili neophodni (veoma zakučast kostim Velimirke Damjanović, koji, namah, asocira na amiše, ili likove iz TV serije Margaret Atvud o obezljuđivanju ženskog principa).
"Uspavanku za Aleksiju Rajčić", nagrađenu Sterijinom nagradom za savremenu dramu za 2019, Kosić je smislio kao ritual nasilja nad slabijima, mizoginiju, koja je, sada ovde, postala već izanđali kliše. Glumica Vanja Ejdus je, svojom odličnom glumom, uspela da ovaj mračni, skandirani jezik prevede u živ govor, koji je izazivao i emociju, i empatiju, i simpatiju, i uzbuđenje, pa i katarzu u publici. Njeno konačno oslobođenje, željeno iščekivanje smrti, jedna je od najpoetičnijih ženskih naricaljki, viđenih na sceni. Jug Đorđević, uz saradnju sa Tijanom Grumić, neočiglednošću simbola i nedoslednošću saopštenih činjenica (da Aelksija ubija muža nasilnika kuburom, a vidimo da je oruđe sekira...) postiže relativizaciju rekonstrukcije događaja, koji zadobija razmere mita, što se u prepričavanju transformiše. Hor, koji predvode Iva Milanović i Novak Radulović, a čine ga i Sara Ristić, Nevena Milošević, Vera Zečević, Danijela Milošević, Mladen Lukić i Goran Milošević je, u skladu sa izvrsnim etno-zvukom Nevene Glušice, dodavao punoću zbivanju, koje je bilo i dodolska, i svatovska, i epska junačka pesma, pa onda tužbalica, da bi se smirila u uspavanku, koja Aleksiju vodi, paradoksalno, osuđenu u slobodu, u kojoj više nema ni nasilnika, ni osude patrijarhalnog okruženja. U zatvoru se žene ubice, i to je čistilište, koje se, najzad dočeka, posle mnogih uzaludnih čekanja dosuđenih ženskom životarenju.