SLEDBENIK VUKOVSKE TRADICIJE: Sabrana dela Mira Vuksanovića predstavljena u Biblioteci grada Beograda

Dr Mihajlo Pantić je ukazao da je jezik osnovna, polazna i ujedno završna tačka celokupnog Vuksanovićevog opusa:

- U njegovim sabranim delima se bolje nego inače uočava da je sledbenik i naslednik vukovske grane srpske književnosti, što se može tumačiti kako piščevim poreklom, tako i njegovim individualnim stvaralačkim preokupacijama. Središnji deo Vuksanovićevog opusa čini "Semolj trilogija" u kojoj se on predstavlja kao pripovedač, mitograf jednog konkretnog prostora. Takav postupak ustanovljen je i uobičajen i u prošlim i u sadašnjim vidovima srpske pripovedne tradicije, kojoj Vuksanović daje svoj prepoznatljiv autorski doprinos.

Veoma raznoliko i bogato književno delo Mira Vuksanovića, jednog od naših najuglednijih ljudi, čoveka sa stvaralačkom merom i ozbiljnošću, dobilo je zasluženi oblik, istakao je dr Aleksandar Jerkov, i dodao:

- Sabrana dela su lepo urađena, oblikovana i književno istorijski postavljena. Njegova proza, zapis i misao, njegova reč koja deluje i usmeno kad treba, koja se pretvara u neku vrstu stiha kad to autor hoće i kad čitalac može, sve su to oblici jedne široke poetičke volje i jednog stvaralaštva koje je mitogeno samo po sebi. Vuksanović pokazuje da je moguće između starog, između pamćenja i prošlosti, i novog, modernog i jakog u postupku, naći zajedništvo koje tako često nedostaje. Već sam davno rekao da se ne može otići daleko samo na jednoj nozi, bilo da je to noga tradicije ili noga modernosti. Zato mi je dragoceno što delo Mira Vuksanovića objedinjuje ove dve moći koje su neophodne.

Ukazujući da njegove središne i najpoznatije knjige nisu napisane za jedno čitanje i za jednu sezonu, niti će biti masovno čitane i popularne, Miro Vuksanović je rekao:

- Pokušao sam da planinski svet u kojem sam rođen i gde sam odrastao, gde se stalno vraćam, kao i govor na kojem taj svet stoji, ili je stajao, bolje je reći, to sam hteo na literarni način, što vernije, da unesem kao novinu u srpsku kulturu. Pomenutog sveta više nema, ostali su odjeci, sećanja i zapisi u knjigama. Ali, uvek će biti ljudi koji će se zanimati gde smo bili, odakle smo krenuli, šta smo usput izgubili ili dobili. Tako mora biti, jer je sećanje vrsta obnavljanja, često nostalgična, ali podesna da sagledamo celinu rasta kroz vremena.

Nasamo sa svojim knjigama

KADA su mi doneli primerke mojih sabranih dela i kad sam video devet obimnih i lepo opremljenih knjiga, pomislio sam da taj niz nije moj, a potom se upitao kako sam uz sve poslove koje sam obavljao uspeo da napišem toliko hiljada stranica, kakvim postupkom, s kakvim motivima. A znam da sam dugo, godinama, u raznim prilikama, iskušavao razne oblike - od kratkih zapisa, pripovedaka i poema do obilatih azbučnih romana koji su se najbolje primili. Sve to, ispod osamnaest naslova, u koronsko doba, u nevolji koja me je priterala da se duže nego obično nađem nasamo sa svojim knjigama, sve to sam detaljno iščitao, redigovao i dao mu završni oblik. Ponegde bih nešto dopisao, ali sam kasnije, u čitanju, to isto našao i video kao dokaz da je sve što smo dobro smislili, napisali i objavili ostalo kao talog u našem pamćenju - rekao je Vuksanović.