NAJVEĆI SRPSKI PESNIK KOJI NIJE KORISTIO STIH: Naučni skup "Kroz kapije budućih vremena" o prozi Radovana Belog Markovića

On više nije i ne može biti prost nastavak prevashodno naučnog dijaloga s njegovom prozom u kome je više od 40 proučavalaca srpske književnosti i jezika uzimalo reč, zbog čega se može reći da Radovan Beli Marković među savremenim srpskim piscima ima najširi krug tumača, već njegov odlazak skupu dodaje još nekoliko dimenzija - da bude i prepreka da na jednog stvaraoca, takoreći od trenutka njegove smrti, počne da pada zavesa zaborava, tako česta u srpskoj kulturi, te da otvori književno-istorijsku perspektivu za pogled na prozu Radovana Belog Markovića, ocrtavanje njegovog mesta u srpskoj književnosti i pokušaj da ga, koristeći upravo jedan njegov naslov, propustimo "kroz kapije budućih vremena".

Ovim rečima se profesor dr Radivoje Mikić obratio učesnicima naučnog skupa "Kroz kapije budućih vremena" o stvaralaštvu Radovana Belog Markovića, održanom juče u Muzeju zavičajnih pisaca Matične biblioteke "Ljubomir Nenadović" u Valjevu. O prozi Belog Markovića, koji je živeo i radio u Lajkovcu, gde i počiva, govorili su Miloš Kovačević, Snežana Samardžija, Aleksandar Milanović, Jelena Novaković, Milan Aleksić, Nenad Nikolić, Danijela Kostadinović, Ilijana Čutura, Sonja Milovanović, Milica Kecojević, Sofija Matić, Jovana Milovančević. Zbog odsustva, svoje izlaganje u pisanoj formi priložio je akademik Milosav Tešić.

- I kad god u središte pažnje dospeju romani Radovana Belog Markovića, iskrsava i pitanje da li je u srpskoj književnosti i bilo takvih romana - naveo je Mikić.

- Odmah po izricanju ovog pitanja naš pogled pada na romane od "Bespuća" Veljka Milićevića, krajem prve decenije prošlog veka naovamo, na one primere romanesknog stvaralaštva u kojima je granica između lirskog i epskog pomerena ka sve širem prostiranju lirskog, toliko širokom da je Miloš Crnjanski u jedan svoj roman mogao da, uz sve drugo, uključi i sebi toliko drage sumatraističke vizije. I Radovan Beli Marković je u svoje priče i romane uključivao toliko lirskog da se, bez ikakvog zazora, može reći da je najveći pesnik srpske književnosti koji nije koristio stih.

Podsetio je Mikić da je jučerašnji skup trebalo da bude nastavak vrlo intenzivnog dijaloga sa prozom Radovana Belog Markovića, započetog 2009. godine upravo pod krovom Matične biblioteke "Ljubomir Nenadović" u Valjevu. Tokom godina, nastavljao se u Lajkovcu gde je živeo i stvarao, književnikovim rodnim Ćelijama, Beogradu i Novom Sadu iz kojih je nastalo pet vrlo zapaženih zbornika radova - "Proza Radovana Belog Markovića", "Gospodar gištova", "Interpretacije u Ćelijama", "Anatomija romana Putnikova ciglana", "Pripovedni vez Radovana Belog Markovića".

- Kad se uzmu u obzir sve jezičke i stilske specifičnosti jezika književnosti Belog Markovića, gotovo sam od sebe se nameće zaključak da jezik Belog Markovića predstavlja četvrti tip jezika srpske prozne književnosti - istakao je profesor dr Miloš Kovačević.

To je, kako je to već uočio Radivoje Mikić, jezik "izrastao na spoju svih jezika kojim su se služili srpski pisci od srednjeg veka do danas", odnosno, kako ga je okarakterisao Matija Bećković, jezik kakvog "pre njega nije bilo". Sve tipove jezika književnosti srpske potvrđuje veći broj proznih autora i njihovih dela, samo je Radovan Beli Marković i inaugurator i jedini predstavnik posebnog tipa jezika književnosti, koji se s pravom može nazvati belomarkovićev tip jezika književnosti. Retke su književnosti, ako ih uopšte ima, u kojima se jedan tip jezika vezuje isključivo za jednog autora i njegovo književno delo.

POŠTOVANjE PIŠČEVE ŽELjE

PRIPREME za realizaciju naučnog skupa su započele još za piščevog života i on je sa mnogo nestrpljenja dočekivao svaki preduzeti korak, radujući se i novom susretu sa učesnicima koje je poznavao, a još više upoznavanju sa onima koje nije imao prilike da sretne. Piščeva želja je bila da se taj dijalog, za njegovog života, okonča tamo gde je i započeo - ističe Mikić.