CENJEN ROMANOPISAC, NESHVAĆEN POLITIČAR: Dvesta godina od rođenja Jakova Ignjatovića, autora "Večitog mladoženje"

Bio je cenjen književnik i novinar, ali među sunarodnicima i neshvaćen na polju politike, naročito u vreme presudnih revolucionarnih događaja 1848/1849. godine.

U čast ovog velikana iz plejade naših umnih i obrazovanih sunarodnika, Biblioteka Matice srpske ovih je dana priredila elektronsku izložbu (autorka Tatjana Bogojević, urednik Selimir Radulović) ali ostaje nepoznanica da li će jubilej podstaći naše pozorišne poslenike da još jednom postave na scenu njegovo najpoznatije delo "Večiti mladoženja", objavljeno 1878. u časopisu "Srpska zora".

Poslednji put glavni junaci ove tragikomične priče iz redova porodice Kirić, premijerno su "kročili" na scenu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu decembra 2016. godine po ideji tadašnjeg upravnika dr Zorana Đerića i reditelja Darijana Mihajlovića, a po tekstu Petra Grujičića. Prethodno je "Večiti mladoženja" postavljan na ovu pozornicu četiri puta u periodu od 1932. do 1963. godine, a potom je usledilo zatišje dugo 53 godine!

- Predstava trenutno ne živi ni na jednoj pozorišnoj sceni u Srbiji. Naše velikane nemamo pravo da guramo u zaborav, već da pronađemo načine da na te naše zlatne, a marginalizovane pisce i njihova dela podsećamo današnje generacije. Pokušava to Sterijino pozorje, Akademija umetnosti i SNP - kaže, za "Novosti", dr Đerić.

Uz sve odlike dobrog književnika Ignjatović je bio i vizionar što rečito potvrđuje njegova zabeleška o voljenoj Sentandreji, baroknoj varošici koja je 1690. godine tokom Velike seobe postala značajna srpska naseobina kada je ovamo stiglo oko 8.000 Srba predvođenih patrijarhom Trećim Čarnojevićem. Sa njima iz Prizrena dođoše i Ignjatovići.

- I kada u Sentandreji jednom nestane Srba, a jednom će ih nestati, onda će im obronak divnih planina biti grob, zvuk zvona njihovih hramova propratiće ih u večnost, a hramovi će ostati kao spomenici njihovog duha i života - zapisao je Ignjatović krajem 19. veka.

Zbilja, danas u ovom prelepom gradiću moguće je sabrati jedva stotinu srpskih duša.

Autorka izložbe u BMS o Ignjatoviću Tatjana Bogojević kaže da je prebirajući po raspoloživim dokumentima, zapazila koliko su Jašu koji je pisao realistično i bez dodvoravanja bilo kome, njegovi savremenici pogrešno razumeli. Imao je, pritom, i veoma izražen osećaj za nacionalno, za harmoniju i mir među narodima, a ljubav i odnos prema svom narodu najbolje opisuju ove njegove reči:

"Pa kakve su melodije, kakve li igre u Srbina! Kad je Srbin veseo, on rado igra. Gajde mu upravljaju nogama, a pesma gajdama. Kad ko strani čuje gajde, čini mu se da je njihov glas jednostručan; ali Srbinu nije tako. Za svako radosno ili žalosno čuvstvo ima onde svoga zvuka. Gajde su u igri samo jedan deo duševnoga zanimanja; drugi deo je pesma, a treći - sama igra. Kad se sve ovo skopča, tek onda proizlazi krasna celina."

Ignjatović se školovao u rodnoj varoši, zatim u gimnaziji u Vacu 1834/1835. pa u Ostrogonu 1835/1836. godine. U Pešti je od 1837. do 1839. studirao filozofiju i prava.

Revolucionarne 1848. godine, na Majskoj skupštini koja je u Sremskim Karlovcima zasedala od 13. do 15. maja, zastupao je sunarodnika iz Čobanca, sela ugneždenog između Sentandreje i Pešte. Na tom saboru proglašena je Srpska Vojvodina, a Jakov je izabran za člana Glavnog odbora sa zadatkom da sprovodi usvojene skupštinske odluke.

Poput Jovana Hadžića (Sombor, 1799 - Novi Sad, 1869), jednog od osnivača i prvog predsednika Matice srpske, u svetu književnosti poznatog pod imenom Miloš Cvetić, ni Jakov Ignjatović nije smatrao mudrim da se Srbi odvajaju, pa čak ni suprotstavljaju Mađarima. Pod teretom tog neslaganja, jula 1848. uhapšen je pod optužbom da je mađarski špijun i izveden pred vojni sud. Šest nedelja proveo je u zatvoru. Po izlasku na slobodu uređivao je "Vestnik", a početkom 1849. odlazi u Beograd i uređuje "Srbske novine". Pisao je pod pseudonimom Ognjanović.

U Beogradu je radio kao žurnalista do 1850. godine, a zatim je putovao po svetu. U periodu od 1850. do 1853. o njegovom životu ne zna se ništa. Pronosile su se glasine da je ratovao u francuskoj Legiji stranaca, ali on to nikada docnije nije potvrdio niti opovrgao.

Pojavio se posle tri godine i od tada vidljivo učestvovao u javnom životu austrougarskih Srba. U Pešti od 1854. do 1856. godine uređivao je Letopis Matice srpske i u tom časopisu, u nastavcima, je objavljivao svoj roman "Đurađ Branković".

U Sremskim Karlovcima, u periodu od 1854. do 1856. godine, bio je sekretar patrijarha Josifa Rajačića, ali zbog sukoba sa njim, ubrzo odlazi u Novi Sad i zapošljava se kao javni beležnik. Kada je 1861. Svetozar Miletić postao gradonačelnik Srpske Atine, Jaša je bio veliki beležnik, a zatim i poslanik za Veliki Bečkerek u Ugarskom saboru 1861. i 1864. godine.

Iz političkog života povukao se poslednjih godina svog života. Kada je Narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao i dva puta je biran za poslanika. A kada je ta stranka napustila Mađare, Jaša je, suprotno ogromnoj većini Srba u oblastima današnje Vojvodine, ostao dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je dobio epitet "mađaron" i bio je primoran da živi odvojeno od srpskog društva, sve do svoje smrti 1889. godine.

Zbog svog celokupnog književnog opusa, godinu dana pre smrti, izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a kralj Milan ga je odlikovao ordenom Svetog Save trećeg stepena.

Dva puta mladoženja

U DVA navrata Ignjatović je zvanično bio mladoženja. Prvi put je sklopio brak sa Ankom Fehirovom iz Piroša (Rumenka), sa kojom se rastao posle dve godine. Druga žena bila mu je Hristina Nedeljković, koja je rano umrla kao i njihov sin Vladimir. Poslednje godine proveo je uz udovicu Jelenu Tatić. Umro je u Novom Sadu 1889. godine i počiva na novosadskom Uspenskom groblju.