POVERENJE U PRIPOVEDANJE: U susret uručenju nagrade "Meša Selimović" za knjigu godine koju dodeljuju "Novosti"

Svakako je vezana za neke od tradicijskih pripovednih linija, kao vrsta kraće forme koju ponekad zovemo novelom, u nekim teorijama književnosti, pak, povešću, a ponekad i kratkim romanom. Najčešće poiman kao lirski, taj roman podrazumeva lirski intenzitet u dvostrukom značenju reči: lirski intenzitet kao posebna vrsta umetničkog dejstva i jačine kao neka energija koja se stvara u pripovedanju, i istovremeno kao poseban oblik životnog trajanja, koje se u zgusnutom obliku pojavljuje na ograničenom pripovednom prostoru. Tome ide u susret saznanje da je to proza koja podrazumeva prvo lice u pripovedanju, kao gotovo najkarakterističniji izbor moderne proze, koje je ispunjeno jakom subjektivnošću. Lirsko svojstvo je opaženo i u ranijim ostvarenjima naše spisateljice. Uzevši u obzir važne pripovedne i poetičke momente, poput veze sa modernističkom poetikom, ulogu fragmenta i asocijanizma u pripovednoj svesti, promenu pripovedača, predgovor Ane Gvozdenović daje pouzdan putokaz u razumevanju proze "Nebo tako duboko".

No, proza Vesne Kapor dotiče jednu od najdramatičnijih tema u književnosti, koja svojim odzivima precizno određuje naš savremeni trenutak. U najvećem broju pisama, naime, majka piše ćerci koja umire. Ta granična situacija ima dalekosežni značaj, jer daje jednu neprelaznu tačku pripovednoj fragmentarnosti i rasutosti pripovednih svesti. Pisac se suočio sa velikim problemom, koji ne proističe iz same teme. Jer, tema smrti i umiranja jeste jedna od najčešćih tema u književnosti. Smrt pojedinca je, tako, maestralno opisana u čuvenom Tolstojevom delu, bilo noveli bilo romanu - "Smrt Ivana Iljiča". Teško da se u smislu umetničke vrednosti i radikalnosti od toga dalje moglo ići. To nije bilo slučajno, jer je Tolstoj bio opsednut doživljajem i smislom smrti u čovekovom iskustvu: smrt i čulnost su neprestano plesali u njegovoj umetnosti.

Problem koji ocrtava proza "Nebo tako duboko" leži u duhovnoj situaciji vremena. Bitno rascepkavši čoveka, raskinuvši njegove društvene i prirodne veze, ukinuvši mogućnost bilo kakvog nadilaženja pojedinačnog postojanja, fragmentarizovani univerzum pojačava doživljaj smrti do nepodnošljivosti. Jer, nema formacije, okvira, niti predstave u koje bi se mogao uklopiti bol zbog smrti koju iskušavamo. Smrt donosi osećanje beznađa kakvo su ranija vremena, ako su ga i osećala, uspevala da prekorače unutar socijalnog, ili istorijskog, ili kulturnog, ili simboličkog, ili religijskog područja.

Vesna Kapor izvodi na pripovednu scenu događaj koji ide iznad iznad savremenog čitalačkog očekivanja: umiranje jedne devojčice kroz pripovednu klavijaturu osećanja njene majke. Da li je to uopšte pripovedivo i, štaviše, da li je to moguće estetski opažati u ovako suženoj dimenziji svakodnevice kakva je naša? U povremenim odzivima oca i momka, i još po nekog učesnika u njenom umiranju, pojavljuje se - gotovo da lebdi iznad situacije - utisak o potpunoj samoći ljudskog bića. To daje osećajnu snagu samoj prozi. Samoća smrtnika, čilenje veza sa nekolicinom, samoća onih kojima umire ono što obeležava njihov život. Postoji neka "neprelaznost" unutar osećanja koje ispunjava svest majčinih pisama, ili pisama drugih, jer poneko pismo se i vraća: šta to znači? Ta se neprelaznost širi na svest nevidljivog pratioca čitave situacije, kao svest koja lebdi, kao neka tanušna magla nad celinom jednostavne i nepopravljive bolničke situacije.

Kako ukloniti komunikacijski bedem? On zaklanja osećanja junaka i on je osnažen čitaočevom nesposobnošću da probije nešto što ugrožava naše odasvud promenjeno shvatanje tragičnog, našu naviku na tragično? U javnom očekivanju, naime, dozvoljeno je samo unapred određeno tragično. Čitaočev duh je obuhvaćen dozvoljenom tragičnošću. Kao što ne možemo u nekom trenutku rečima obuhvatiti smrt, ni bol, isto tako ne možemo komunicirati sa najbližima. To se vidi u određenim iskidanim rečima, iskidanim rečenicama, u nemogućnosti da se imenuje osećanje. Dramatičnost ovog efekta je višesmerna, jer on pred pisca postavlja ozbiljan problem: kako da obuhvati ili iskaže ono što se iskazu otima? U naizgled jednostavnoj pripovednoj situaciji, put je nađen u kretanju jednom dosta rizičnom linijom, koja je uključivala biranje situacija ili izraza visokog osećajnog naboja. To znači da su se obrazovali elementi sentimentalnog, odnosno patetičnog diskursa.

To je izazov čitalačkom očekivanju koji nije mali. Jer, u duhovnoj situaciji vremena, dozvoljena je samo patetičnost - kao i ironičnost, uostalom - koja je unapred propisana političkom korektnošću, nikako bezuslovna egzistencijalna patetičnost ili neselektivna ironičnost. Unapred medijski pripremljeni kao samorazumljivi, dramatični događaji kolektivne ili individualne egzistencije imaju nevidljivu cenzuru koja sprečava čitalački podsmeh. Sve drugo pobuđuje nelagodnost. Ironija, cinizam, postcinizam, pojavljuju se kao oblik nelagode u odnosu na ono prisustvo patetike koje ide izvan rubova epohalne svesti. To je patetika koja se obrazuje oko egzistencijalne svesti. To nije nužno problem pisca, mada je svakako problem za njegovu ambiciju.

To je problem vremena. Ono patetiku doživljava kao simuliranu, dok svoju nemoć ljudi kriju kroz nadmoć ismejavanja onoga što je dozvoljeno ismejavati. Tako nastaju vremena simulirane osećajnosti. Ako ide izvan njih, pisac prati svoju osećajnost sa rizikom koji se može izračunati. Ako ovo vreme negira njegovu osećajnost, on svoj ulog postavlja u očekivanje da će neko drugo vreme u njoj naći svoj izraz. Nevolja je, međutim, što on ima samo ovo kao svoje vreme. Patetično je, dakle, prognano iz savremene svesti na isti način na koji je u njoj dozvoljeno: kao simulacija. Patetično samo po sebi nije umetnički ni vredno ni nevredno. Ono je jedan način da se unutar jezika i osećanja obuhvati ono što ljudski život oblikuje u jednom bezuslovnom smislu. Smrt ćerke je bezuslovna činjenica.

Kako će sada majka to artikulisati, kako će se opraštati u pismima, kako će se smenjivati strah i nada, dakle, kako će se to iskazati, a da postoji pripovedno očekivanje koje potpuno odbacuje patetično koje se pojavljuje u egzistenciji?

To bi bio problem koji naznačuje ova obimom vrlo svedena knjiga. I premda je - sudeći po odluci žirija za nagradu "Meša Selimović" - naša spisateljica taj problem rešavala uspešno, to još uvek ne znači da njena knjiga pada u glavni tok sadašnje književne situacije. Ovo je knjiga u kojoj nema prizivanja poznatih ljudi kao junaka pripovedanja, nema nikakvoga političkog trilera, nema nikakvih spoljnih činilaca, kome savremeni pisci stalno pribegavaju, ne samo kod nas, nego i u svetu, ne bi li nekako stigli do čitalaca. Jer, ako ne uvedu u pripovedanje poznati život, znatiželja za onim što pišu postaje manja. To znači da se poverenje u pripovedanje gubi. Ova priča počiva na izvesnom poverenju u pripovedanje. Ona nastoji da ispriča jednu tešku priču, sa jakim emotivnim nabojem, i u isto vreme ne korumpira svog čitaoca u građenju književnog ukusa na nivou dozvoljene ironije i cinizma, koji ovde ne mogu da funkcionišu, jer prosto ima stvari koje se isključuju. Postoje teme gde su upotreba parodije, ironije i cinizma znak lošeg ukusa, ako ne već i prostakluka. U jednoj kulturi koja počiva na toj vrsti podrazumevanja, dobijamo knjigu koja poziva na jednu vrstu čiste emocije i suočavanja egzistencije sa nečim što je najdramatičnije. Smrt drugog, kao smrt deteta: govorim, a mrtva sam - ko zapravo govori? To je jedna vrlo teška pripovedna situacija.

"Meša" na Kosančiću

PRESTIŽNA nagrada "Meša Selimović" za knjigu godine, koju 34. put dodeljuju "Večernje novosti", biće svečano uručena Vesni Kapor sutra u 11 sati na Kosančićevom vencu, na mestu srušene Narodne biblioteke.

O nagrađenom delu "Nebo, tako duboko", za koje je glasalo 26 članova Velikog žirija, govoriće dr Duško Babić i dr Danica Andrejević, a odlomke će čitati glumica Jana Salamadić.

Nagradu, koja se sastoji od skulpture, povelje i novčanog iznosa uručiće Milorad Vučelić, glavni i odgovorni urednik "Novosti".