VELIČINA SVETA: Književnost je dopuna svega onoga što smo nekada znali, čemu smo se nadali, neznano gde pohranili, pa i sami od sebe sakrili

Tada, ako postoji duplikat, odlazimo kod majstora da prema "kopiji" na kompjuterizovanom strugu nareže "original". Ne čeka se dugo, gotovo je, dva-tri opiljka, srebrnkasta uvojka čelika, već padaju na pod radionice... Ili majstora zovemo da promeni celu bravu, plašeći se da će neko naći izgubljeni ključ i tako imati pristup onome što smatramo vrednim, onome što pomno čuvamo od drugog, a katkad i od sebe. Mada, strah ostaje - jer šta ako je majstor prilikom promene brave zadržao jedan primerak ključa? Opet nismo sasvim sigurni, sumnja nam ne da mira, budimo se na svaki šušanj, svaka senka krcka kao da se ključ u tuđoj ruci - u našoj bravi okreće.

Čudno. Većina od nas je nekada izgubila neophodan ključ, ali ovde će biti nešto malo više reči o tome kako svi pomno čuvamo ključeve za koje ne znamo šta otvaraju. Oni miruju u našim fiokama, u zdelama bez namene, na dnu okrnjene šolje ili čaše koju ne koristimo, u džepu odeće koju ne nosimo, u pregradi tašne koja je naprasno proglašena staromodnom, jer ko bi onda kupovao one najnovije... S vremenom se takvih ključeva nakupi toliko da nam se čini da je svet koji oni otvaraju veći od sveta naše svakodnevice. Odavno ne znamo čemu su služili, ali ih ne bacamo, valjda se negde u dubini duše nadamo da ćemo se setiti, da nas negde čekaju neka daleka ulazna vrata, koja su zapravo izlazna; da nas negde čeka neki putni kovčeg, zarđale bravice, odavno spremljen za željeni put oko zemljine kugle; da nas negde čeka kutija sa uspomenama ili dragocenostima; a može biti da se tim ključem navija i neki zidni sat, jednostavan muzički aparat ili igračka još iz onog doba kada smo bili osmehnuti kao dete... Ipak, to se najčešće ne događa.

Ključevi čiju smo svrhu zaturili ostaju u našim fiokama, u zdelama, šoljama, čašama, u džepovima, u tašnama - možda kao materijalizovana tuga, možda kao dokaz srećnijeg vremena, možda kao trag onoga što smo potisnuli iz sećanja...

Neki put mi se čini da je pisanje, ukupna književnost, zapravo oblikovanje onoga što takvi ključevi otvaraju ili navijaju... Pripovedač prema njima stvara priče, koje su vrata, čitave sobe, u sobama ormari zagonetnog sadržaja, na njima naslagani koferi, odavno napunjeni svime onime što je neophodno za željeno a neostvareno putovanje... Pesnik prema njima oblikuje pesme-kutije sa uspomenama i dragocenostima, pesme-satove koji se upravljaju prema bilu svake pojedinačne osobe, pesme koje su jednostavni muzički aparati, ujedno čitave koncertne dvorane, pesme uz koje smo se, imamo taj neobjašnjiv osećaj, u detinjstvu već igrali... Romanopisac prema takvim ključevima oblikuje gradove-romane, države-romane, romane-epohe... Drugim rečima - književnost je dopuna svega onoga što smo nekada znali, čemu smo se nadali, neznano gde pohranili, pa i sami od sebe sakrili... Pisanje je zaokruživanje sveta! Imamo ključ, i prema njemu rekonstruišemo, gradimo svet koji je veći od naše svakodnevice! Dobro. Znamo da nije veći, ali nas i sama pomisao na to čini većim...

Poštovani skupe, otuda svaka knjiga, pa i ove kojima smo okruženi na Sajmu knjiga u Podgorici, dokazuje da postoji i ono što samo slutimo, zamišljamo, što nismo ostvarili, što još uvek nismo pronašli... Nemojte da dopustite da zaboravimo njihovu svrhu, kao što smo zaboravili svrhu svih onih silnih ključeva koji su se u našim životima, po fiokama, zdelama, džepovima, navodno staromodnim tašnama - nakupili. Veličina ukupnog sveta i svakog od nas pojedinačno - od toga zavisi.
***
Ovim se Sajam knjige može smatrati otvorenim ali ga je što se mene tiče pre sat vremena otvorila devojčica koja je na štadu "Nove knjige" listala knjigu.

(Reč na otvaranju Sajma knjiga u Podgorici, 8. maja 2022.)