DŽORDŽ DŽENTLI MI JE OSTVARIO DEČAČKI SAN: Britanski glumac Martin Šo, zvezda nove detektivske drame na kanalu Epik drama

"Inspektor Džordž Džentli" televizijska je adaptacija jednog iz serije romana o popularnom britanskom inspektoru kome je život na stranicama svojih romana podario nagrađivani pisac Alan Hanter. Glavnu ulogu u seriji, koja će se prikazivati od 7. maja od 19.30, tumači poznati britanski glumac Martin Šo, koji nam u ekskluzivnom intervjuu za "TV Novosti" otkriva da ga je ovoj ulozi privukao kvalitet scenarija.

- Sa tim sve počinje i završava, bar kada sam ja u pitanju. I to je jedino na šta obraćam pažnju. Uz dobar scenario teško je da režija i glumci zakažu. Uvek je priča okidač za sve ostalo, i ako ćete u nečemu tražiti krivca za neuspeh nekog projekta, onda je to najčešće upravo loš tekst.

Možete li nam reći nešto više o samom Džordžu Džentliju, kako je izgledao vaš prvi susret?

- Upoznavanje sa Džordžom za mene je donekle izgledalo kao da se ponovo susrećem sa nekim starim prijateljem. Kao da smo se poznavali ceo život, ali sticajem okolnosti poslednjih godina nismo bili previše u kontaktu. Prepoznao sam se u mnogim njegovim karakternim crtama, a pre svega u tome što smo negde sličnih godina. On se sa generalom Montgomerijem borio u Drugom svetskom ratu. Psihološki je veoma snažan, zakleti borac, preživeo je teška vremena, tako da dobro zna šta može da očekuje od života. Nosi teško breme prošlosti, budući da je preživeo i smrt svoje supruge, a njegova misija da "istrebi" korupciju u policiji, u čemu je usamljen, sama po sebi je već dovoljno teška.

Kako ste se pripremali za rad na ovoj seriji?

- Nije mi bilo potrebno mnogo pripreme. Velika pomoć bila je i u tome što sam proživeo period u kom je smeštena radnja serije, pa mi nije bilo suviše teško da dočaram šezdesete prošlog veka. Poznajem tu epohu veoma dobro.

Po čemu se "Džordž Džentli" razlikuje u odnosu na druge policijske serijale?

- Kada scenarista upotrebi maštu na pravi način i ocrta trasu kojom treba da se krećete, onda i u vama, kao glumcu, probudi želju da donesete nešto drugačije. Sve policijske drame su slične. Ono što ih razlikuje je sama duša glavnih junaka. Njihove životne priče su te koje daju neku drugu aromu radnji. Šta je to što su preživeli, sa čime se bore, koji su njihovi demoni? To je ono što određuje ton neke serije i scenarija. Ako uzmete za primer, recimo, sve adaptacije "Šerloka Holmsa". Svaka od njih je na neki način bila drugačija iako je uvek reč o istim likovima. Ljudska ličnost je toliko kompleksna da od svake karakterne crte jednog istog lika možete napraviti potpuno različite serije. U tome je lepota našeg posla.

U krimi-serijama smo već navikli da glavni junak ima svog vernog pratioca. U slučaju Džentlija, ko je njegov Votson?

- Zove se Bahus i njega je u seriji dočarao sjajan mladi glumac Li Inglbi. Čini mi se da je on ovom liku svojim talentom dodao upravo ono što je bilo neophodno da bi publika ostala prikovana uz male ekrane. Kada sam prvi put pogledao seriju, kada je konačno bila montirana, stekao sam utisak da je Bahus mnogo važniji za celu seriju, i da je on taj koji održava mističnost i napetost od početka do kraja svake epizode. Najzanimljivije u vezi sa ovim dvojcem je to što su svoje "putovanje" započeli prilično oštro, gotovo sukobom.

Iako je za Bahusa to što mu je legenda Skotland jarda, čuveni inspektor Džordž Džentli, dodeljen za partnera bilo ostvarenje svih snova, uskoro će otkriti da oduševljenje nije obostrano. Naime, Džentli je navikao da radi sam, a budući da se ceo život borio protiv korupcije i "prljavih" policajaca, svog novog mladog partnera doživeo je kao opasnost.

Nekoga ko mu je nametnut da ga kontroliše i sputa u njegovim namerama. Zato je prema njemu zauzeo gard i nije ga štedeo u kritici i omalovažavanju. Ipak, vremenom, njih dvojica otkrivaju da su na istoj strani zakona i partnerstvo prerasta u prijateljstvo.

Čime je Bahus slomio Džentlijeve bedeme?

- Tajni recept svakog uspešnog TV tandema jeste u različitosti. To je slučaj i sa Džordžom i Bahusom. Dok je Džentli spor, detaljan i metodičan, ovaj drugi je u svojoj mladosti brzoplet, užurban i haotičan. Međutim, Džentli je ubrzo otkrio da se uz svog mlađeg kolegu ponovo smeje, i to posle ko zna koliko godina tuge i samoizolacije koje su ga pretvorile u emotivno nedostupnu olupinu, čoveka koji je zaboravio kako izgleda živeti u društvu.

Čini li vam se da je to što smo pomalo zaboravili da se smejemo postala svakodnevna praksa? Iz čega crpite pozitivnu energiju u životu?

- Imam osećaj da smo se smeha odrekli sami. Najlakše je smejati se, ali mnogi toga nisu svesni, a smeh je najbolji lek za svaku muku. Treba samo pronaći prekidač za pozitivne misli u sebi i prebaciti se na frekvenciju koja će vama, ali i onima oko vas život učiniti lepšim. Kada uplovite u mrak i negativne misli, takva energija se samo lepi za vas, poput blata. I teško je otresti je se, jer njena težina vuče sve dublje. Moj savet je jednostavan - kad je teško, samo se smej. Pa čak i na silu. To će uvek privući još nekoga da se smeje sa vama, a najvažnije je u teškim trenucima ne biti sam. To je na svoj način naučio i Džentli.

Šta je vaš prekidač za pozitivnu energiju?

- Svaka dobra uloga, prijatelji, porodica, sitna zadovoljstva. Morate udovoljiti sebi da biste bili srećni. Tek tada ćete biti dobri i drugima.

Po čemu ćete pamtiti snimanje ove serije? Da li je uspela da vas na neki način vrati u mladost?

- Bilo je malo potresno to suočavanje sa tim da je moja mladost ostala u šezdesetim godinama prošlog veka, ali izuzev toga sve ostalo je bilo fenomenalno iskustvo (smeh).

Ono što mi je obeležilo snimanje ove serije jeste prilika da sednem za volan automobila koje su vozili moji roditelji, a koji su za nas klince iz tog perioda bili nedostižan san.

Svako od nas je maštao da provoza tatin "rover", a sada mi se napokon ukazala prilika za to, ali moram da priznam da mi je taj san bio pomalo okrnjen, jer se dešavalo da ponekad uopšte nisu hteli da rade, i onda smo morali da verglamo njihove motore, sve dok na kraju ne bi zabrektali.

Da li vam je ostao još neki neostvaren san?

- Možda da malo "krstarim" motorom. Iako smo na setu imali zaista nekoliko sjajnih primeraka, nisu mi dozvolili da ih vozim, iako sam imao vozačku dozvolu, jer polisa osiguranja za nas glumce nije obuhvatala vožnju motorom. Inače, najsnažniji utisak, kada je reč o samom iskustvu putovanja kroz vreme, u moju mladost, jeste to što sam shvatio koliko se sve promenilo za relativno kratak vremenski period. Koliko je sve napredovalo. U vreme kada se odvija ova serija izvršen je atentat na Kenedija. Još se sećam tog dana. Ležao sam u krevetu. Uskoro je trebalo da krenem na koledž, kada je na televiziji iznenada prekinut program i saopšteno je da je ubijen američki predsednik.

Tada još nismo bili sigurni da li je to istina ili ne, međutim, kada sam stigao na koledž, video sam da su svi američki učenici bili u odelima umesto u regularnoj školskoj uniformi. Bio je to istorijski događaj. Ali kada posmatram taj dan sa ove distance, imam osećaj da se vreme ubrzalo. Kao da svakog dana imamo jedan istorijski događaj. Život je postao prenaporan za praćenje. Nisam siguran koliko dugo će ljudi još moći da izdrže ovaj pritisak i u šta će ljudi sledeće evoluirati. Nemoguće je toliko događaja ispratiti emocijama a nemati neke posledice.

A onaj vaš savet da se branimo smehom?

- Nisam siguran koliko smeha bi bilo dovoljno.